из Моравиког округа и беседе о струци, представљен је веома занимљив рад чачанских докторки, Слађане Мајсторовић и Наде Лазовић. Назив је „Оснивање прве државне болнице у Чачку”, ево како иде...
Потребе за оснивањем болница у Србији наступиле су одмах по завршетку II српског устанка 1815. Иако је било мало учених лекарA у Србији, бележи се постојање болница у Великом Градишту, Шапцу, Крагујевцу, Београду. За оснивање болница су недостајала средства па је држава формирала „Шпитаљски фонд” за сваки округ за прикупљање новчаних прилога за оснивање болница.
Начелник ВМА, пуковник др Мирослав Вукосављевић, са колегиницама из др Слађаном Мајсторовић и др Надом Лазовић, фото: „Дани др Драгише Мишовића”
„Шпитаљски фонд” Округа чачанског је стваран постепено и не тако интензивно због разних несугласица, мањка средстава. Године 1865. у Чачку је од 495 пореских глава прикупљен прирез болнички. Те године је донет „Закон о подизању и устројству болница” у коме се каже да су болнице јавне или приватне. „Јавне су болнице које се издржавају о трошку државе или појединих окружја, срезова, општина ...У јавне болнице примају се болесници без разлике пола, вере и народнисти по прописима које ће министар унутрашњих дела болници дати.”
Први податак о постојању болнице у Чачку наводи Др Стеван Тренчини, физикус Округа чачанског 1860: „Ови су лечени у приватној болници окружног лекара 36...Сасвим оздравили 23, са побољшањем отпуштени 7, умрли у болници 3, умрли изван болнице од поболшујућих 3.”
У архивским документима из 1863. постоји списак о отварању „шпитаља” у окружним местима али на њему нема Чачка. Процес оснивања болнице текао је споро и тек 7 јуна 1866. Министарство унутрашњих дела доноси одлуку да се кућа Милоша Игњатовића узме у закуп за болницу.
Министарство унутрашњих дела је 5. децембра 1866. Донело „Правила о управљању, надзиравању и старању о болници тамоокружној”. Следећа 1867. година у коју су пренета сва акта о оснивању болнице, није донела никакве промене. Болница није могла да буде отворена, нити да почне са радом без опреме. Начелство је упутило захтев Министарству унутрашњих дела 19. јула 1867. са предрачуном за набавку 20 комада гвоздених кревета, 20 сламњача, 89 чаршава (40 за покривање сламњача, 40 за подшивање ћебета-ланено платно), 20 кошуља мушких, 20 кошуља женских, 20 гаћа, 4 јастука, 40 ћебета, 6 астала, 20 столица, 2 бакарна казана и осталог ситног бакарног посуђа, 3 лонца бакарна с поклопцима, све укупно 12.442 гроша. Наручене ствари су споро пристизале а од гвоздених кревета се одустало и набаљени су дрвени. Почетком 1868. се приступило избору служитеља који је изабран 24. априла, а на предлог Др Тренчинија, изабран је Ксенофон Ђорђевић, берберин из Чачка који се показао као најбољи на испиту пред лекарском комисијом из оних предмета које је Министарство унутрашњих дела определило за берберина.
Пуковник Вукосављевић и Нада Лазовић, фото: „Дани др Драгише Мишовића”
Коначно, из писма Др Стевана Тренчинија од 26. јуна 1868, упућеног Министарству унутрашњих дела , види се да је прва државна болниа у Чачку основана и почела са радом 15. Маја 1868. Било је проблема и око постављања управника болнице за кога су били заинтересовани окружни и општински лекар, Др Тренчини и Др Попс. Разлог за гложење око места управника је био и због прихода јер је управнику припадало 6.000 гроша годишње. Место управника болнице припало је окружном физикусу.
Почетак рада болнице је био сведен на минималне капацитете и простора и опреме. Убрзо је уследио захтев за набавку гвоздених кревета са образложењем: „Окружна болница има само 10 кревета, прости, дрвени са два ногара и три даске чамове, а догађа се да у болницу дођу на лечење 14-15 болестника од којих се само неколико могу сместити, те како немају кревета но и они са болестницима на патосу спавају, чиме се јака незгода трпи”. У дрвеним креветима се легу стенице „и тиме болестнике узнемирују по сву ноћ им спавати не даду, с друго, што се често догађа да болестници са кревета падају и болном свом телу већу повреду чине а тиме болницу оштећавају”. Министарство је кривицу око кревета свалило на управника уз образложење а ће гвоздени кревети бити прљави ако се редовно не чисте и одржавају и препоручило је да се дрвени кревети премажу масном фарбом а управитељ опоменут на ред и чистоћу „па ни стеница неће бити”.
Болница је била под надзором Окружног начелства и за управника је 1869. постављен Др Фердо Рајин. Особље болнице су сачињавали Љубомир Мађаревић, старатељ, Захарије Кундовић, економ, Антоније Јевремовић и Тодор Гигић болничари, Стана Трифуновић и Јелена Ђорђевић, куварице, Димка Трифуновић и Цмиљка Савић, служитељке болнице.
Године 1876. избијањем српско-турског рата (јаворког), болница је претворенау Резервну војну болницу. У њој је лечен велики број рањеника и оболелих војника а умрло је 69 војника док је целом граду, по матичним књигама, умрло укупно 250 лица. Закупљивани су и други простори за смештај рањеника. Године 1878. болница је пресељена у новозакупљену зграду Фердинанда Крена у данашњој улици Ратка Митровића између бројева 79 и 81 и ту је остала до изградње новог објекта, 1910. По сведочењима старих Чачана, све зграде су биле приземне, са малим прозорима кроз које се могло закорачити са улице. Ту је била и зграда у којој су се налазиле канцеларије управе болнице. У дворишту се налазила ониска кућа и преуређен магацин у коме су била болничка одељење као и кухиња, столарска радионица и вешерница. У дну дворишта је била брвнара која је служила као капела, а превоз умрлих из капеле до гробља је обављао чачански рабаџија Вићентије Вулишић.
Лекарке из Чачка и стручни предавачи из Београда, фото: „Дани др Драгише Мишовића”
Драгутин Ђоковић сведочи о приликама у болници: „Било је то око 1885.године. Као дечак од десетак година лежао сам у болници у Палилулама. Лежим у некој старој креветини, покривен старим ћебетима и ћутим. Ваљда је била недеља или неки црквени празник. Рано изјутра болничар Чедо Костић, родом из Ртију, отвори прозоре на соби, па затвори. Онда на парчету ћерамиде донесе жара, стави мало тамњана, прекрсти се и приђе сваком кревету и окади болеснике. Неко се придигне, седне у кревет, онако изнемогао, па се и он прекрсти. Неко и не помаља главу испод ћебади, само што не умре. Утом наиђе доктор Кужељ. Застаде, окрете главу лево и десно и стаде пред болничара: Чедо, шта ово смрди, шта то радиш? Знаш ли да од овог људи могу да помру? Чедо стоји, држи у руци парче ћерамиде са тамњаном. Ништа не говори, дим од тамњана ковитла између њих двојице. Измешао се мирис тамњана и карбола, да цркнеш...” Др Јарослав Кужељ ће бити забележен у аналима здравства као изузетно заслужан лекар. који је дошао у Чачак 1881. Рођен је 1846. у Најсоргену, завршио студије на Бечком универзитету, радио на дечијем одељењу Бечке градске болнице и у Србију дошао 1876. као војни лекар. Био је хуманиста, просветитељ, народни лекар, мисионар, способан и вредан организатор здравствене службе. Прешао је у православну веру, узео српско поданство и оженио се Милевом Поповић, кћерком чачанског свештеника.
„Правила за болницу чачанску болницу. Она је јавна болница и подигнута је и издржавана о трошку народа Округа чачанског и Општине чачанске. Зато ће се у њој лечити сиромаси из речени места безплатно, и о трошку фонда ове болнице, а они кои су у стању платити трошкове издржавања и лечења плаћаће ји по обштем коштању дневно једног болестника. Болестници из других окружја...примаће се, ако би у њој места било...” Први одељак правила се односио на економско-финансијске послове, о којима су се бринула три старатеља болнице. Други одељак правила регулише пријем болесника (сваког дана од шест до девет часова изјутра а кад је већа нужда у свако доба ноћи и дана). Трећи одељак правила посвећен је „лечењу и издржавању болестника у болници”. „Као управник болнице др Кужељ је уложио силан труд и успео да становништво приближи стручном лечењу у болници...После српско-турских ратова болница је имала 375 болестника годишње а уз помоћ лекара М. Николића, П. Поповића, В. Стејскала, А. Богдановића, Завађила и других, успело се да кроз чачанску болницу пролази преко 5.000 болестника годишње.”
Године 1905. Министарство унутрашњих дела је одлучило да се гради нова болница. Градња је започела тек у пролеће 1907. а 1910. је коначно завршено пресељење у нове зграде. То је била болница „првог реда” коју су чинили хируршка служба, кухиња, перионица, управа болнице, инфективно одељење и капела. Болница је имала водовод са хидрофором и сопствено електрично осветљење из агрегата.
ГЗС
