четворочлане породице Вараклић из Седобра, села десетак километара удаљеног од Пријепоља. Након завршених студија у Београду Драгана (30) и Александар (32) одлучили су да се врате из престонице и да свију гнездо у родном селу. И ако је у времену када су у Седобро поново стигли у целој Лимској долини владала права помама за производњом малине, овај домишљати пар одлучио се да крене са сушењем и прерадом прво шљиве, а касније и осталог воћа, што се испоставило као одличан пословни потез. Сада дневно током сезоне прераде више стотина килограма воћа, убраног са породичног имања, и све то пласирају на тржиште широм земље.

Ретки су примери младих из руралних средина који једном напусте родни крај, да се поново бар у раној младости у њега врате. Ипак, пример Драгане и Александра показује другачије и шаље јасан сигнал да би пољопривреда и јачање села могли бити покретач одумрле привреде целом крају. Ацо је живео у Београду десет, а Драгана пет година. Обоје су завршили факултете, он је инжењер електроенергетике, а она мастер економиста. Кад су одлучили да закораче у заједнички живот, вратили су се у Пријепоље и ту засновали породицу. Без посла и са жељом да раде нешто у чему ће цела фамилија учествовати.

,,Пошто нисмо имали довољно новца да покренемо посао, пратили смо конкурсе и гледали где бисмо могли да нађемо инвеститора. Усмерили смо се ка ономе што смо имали на имању, а то су били воћњаци. Регионална развојна агенција Златибор је расписала конкурс у сарадњи са УСАИД Србија, на којем смо прошли и тако је све кренуло", каже Драгана.

Са пространог имања Ацовог оца, од шест хектара, на којем се налазе засади шљива, јабука, дуња, ораха, крушака брачни пар Вараклић убирао је плодове, а потом их сушио и даље прерађивао. Од недавно у сушари почела је припрема нових производа - чипса од јабуке, крушке и дуње.

,,У јесен 2015. године смо осушили прве шљиве и убрзо су почели да нам се јављају пријатељи и комшије са жељом да и они услужно суше воће код нас. То смо искористили да додатно откинемо неки динар. Недуго затим кренули смо да пунимо суве шљиве медом и орасима и да се полако пробијамо на тржишту. Сада вођени логиком да треба да направимо нешто за људе који у овом времену доста воде рачуна о исхрани и траже непрскано воће дошли смо на идеју да правимо чипс од воћа. Ту су се нарочито добро показале крушке, дуње и јабуке", прича глава породице Александар.

Седобро је село надалеко чувено по производњи добре ракије, па све воће које се не преради у сушари заврши у дрвеним кацама, одакле се прерађује у ракију.

Помоћ деце

Уз маму и тату, деду и бабу и деца су укључена у процес производње. Иако мали, Софија (5) и Вукашин (4) воле да помогну старијима.

,,Слажу шљиве, додају нам дрва, а Вуле чак покушава мотком да тресе орахе. С друге стране, Софија се такмичи ко ће пре да напуни канту са шљивама, ја или она", са осмехом на лицу прича Драгана.

Ракија

,,Ракијски казан набављен је пре више од шест деценија и од тада није померен са места где се и сада налази. На њему ништа није рађено, јер је направљен од висококвалитетног материјала. Некада смо пекли више од две тоне ракије, сада због прераде воћа та количина је знатно мања. Ове јесени у каце и бурад стављено је више од 50 метара шљива, крушке, дуње и јабуке", каже Миланко.

ГЗС / Вечерње новости