Појави се у Чачку сваких 15 дана, да би у банци подигао пензију, али опет негде жури.
„Идем у Удружење пензионера овде у граду, да се пријавим за пут у Зајечар и посету `Ромулијани`. Путујемо, тако, на разна места. Више пута били смо на Равној Романији, код Цркве Соколице. Ја из Мрчајеваца понесем лонац са купусом и док дођемо на Романију он је још врућ, а домаћини нас тамо дочекају браветином” - прича нам изумитељ највећег лонца за купус на свету.

Вели да се спрема и за „Кумовијаду” у Горачићима, почетком јуна, где ће са земљаком, Миодрагом Станковићем Шуменком, делити народу свадбарски купус, по замисли и о трошку домаћина приредбе и завичајца, Душана Цогољевића.

„Догодине је десета `Кумовијада` и предложићу Душану да се Горачићи тада кандидују за Гинисову књигу рекорда, као село које је посетило највише кумова у свету” - рече Милун.

Милун Тошић са највећим лонцем за купус на свету

Синоћ је, вели, био на Морави, у етно – кући код Милорада Јевђовића. Засадили су жалосну врбу сећајући се новинарке Марине Ранитовић која је ту имала колибу, и онда сели у брвнару код Јевђа, уз рибљу чорбу.

„После Васкрса укуваћу папке у сафту. У нашем крају то не спрема ниједна кафана, нарочит је специјалитет а не кошта скоро ништа јер папке ионако бацамо”.

Тошић је почетком овог века изумео покретну вишенаменску фуруну за кување хране, наравно купуса на првом месту, и за то је 2005. добио сребрну медаљу на „Тесла фесту” у Београду. Тада му је заменик министра екологије у српској Влади наручио једну фуруну за себе, Милун је направи и пошаље из села.

„После су ме, 2005. из нашег Министарства за дијаспору позвали да кувам купус на некој приредби у Паризу, па сам лонце поставио испред једне кафане која се звала `Југославија`. Донео сам своју фуруну у аутобусу и још три са лонцима и ћасама, које је наручио газда кафане”.
Тошић је пре неколико година изумео највећи лонац у свету за купус, рачунајући само оне у којима је могућно кувати то укишељено поврће са месом, сланином, луком, алевом паприком, а све на свињској масти.

„Он хвата 560 литара али управо припремам још већи, од 580. Лонац праве грнчари из Злакусе, а ја сам радим оков да бих лонац привео намени. Он је тежак више од 200, и фуруна још 200 килограма, и ту се ништа не може поставити на своје место голим рукама, без чекрка.”

Лонци Милуна Тошића, фото: ГЗС

Дан по дан, година и деценија, ево већ је 60 лета како живи у браку са својом Милицом.
„Прошло је, мислим, два или три месеца преко тога, мада још нисмо сели да обележимо годишњицу и провеселимо се. Али, убрзо ћу припремити седељку око тога.”
Каква је то љубав била?
„Шта да ти кажем? Динамитска” - приповеда Милун и сећа се давних година кад је 1952. завршио за кв бравара у Краљеву и замомчио се.

„Загледам се у Милицу Александрић из Доње Горевнице, ту поред Мрчајеваца, али тамо није било приступа момцима из другог села, нити је неко са стране могао да се ухвати у коло до њихове девојке на игранци. Били су велике бојаџије: ако немају кога да туку, они се побију између себе...
Са мојом вољеном могао сам се дозвати да она изађе ван неке игранке или из куће на договорено место, само на један начин: динамитом. Тада није било ни обичних, камо ли мобилних телефона, овима је сад лако...

Набавио сам експлозив и детонатор, ставио у неку картонску кутију и сакрио у микаду, па сео на бицикл и кренуо до Горевнице. Још раније сам се са Милицом договорио да се видимо између девет и десет сати увече код неког бунара близу њене куће, и треба да изађе кад чује експлозију у близини...

Тако и би. Бацим динамит негде у мрак и мало касније ете Милице, иде. Али, док смо водили наше љубавне разговоре, њена мајка Гвозденија крене да је тражи да види где је и шта ради. Само, није ишла право на бунар, него изокола, кроз шљиве па је ми нисмо ни спазили...
Испричамо се Милица и ја те она оде кући а ја кренем својој у Мрчајевце. Седнем на бицикл али видим да ми смета кутија са динамитом, те потегнем па је бацим у онај шљивик. После сам сазнао да је моја будућа ташта пала ошамућена и буљећки отишла до куће, 150 метара. Срећом, ништа јој друго није фалило, само што су Милицини морали колицима да навлаче земљу јер је на месту где је пао експлозив зјапила огромна рупа...”

ГЗС/Г.Оташевић