скочила јој цена. Шта ће и како ће, мештанин Десимир Веселиновић реши да јој спева песму за коју је одмах чуло цело драгачевско село: „Запјевала птица кос, наша Зора дигла нос. Проћеро би кола сјена, испод носа њена”.

То је једна од анегдота које смо забележили минулих година, крстарећи послом тамо-амо по селима чачанског краја. Сведочи о ведрој страни народне нарави, као и ове што следе...

Адам Грујовић у својим „Ведрим причама” објављује догодовштину у којој је главна улога припала Сретену Илићу, молеру из Трбушана код Чачка. Конкурисао је да уради фасаду на чачанској цркви, али оци нису прихватили његову понуду, рекавши да имају повољнију. За неколико дана Сретену дође крсна слава (Свети Тома), али из ината није однео колач у богомољу, већ га сам са женом пресекао. После славе, парох Сретенов позива га телефоном и пита: „Била ти је слава, али не видех твој колач у цркви?” „Тачно, попе, имао сам повољнију понуду”.

Светозар Павловић Таранџа, београдски адвокат родом из Доње Врбаве под Рудником, памти мудролије земљака, Антона Росивала из Брђана. Човек је био досељеник из Чешке, изузетне интелигенције и врхунски мајстор за млинове и воденице, а највећи део века провео је у Брђанској клисури, поред Деспотовице, где се бејаше скућио са супругом Јеленом. Тако једаред, седе они у дворишту, пред њима се петао натоварио на леђа некој кокици и обавља своју природну дужност, а Јелена покушава да подсети Антона на његове брачне обавезе. „Видиш ли ти шта они раде? – пита га жена. „Видим” – хладно одговори Антон и отпи још мало из чашице. „И, шта си закључио?” – упорна је она. А мајстор вели: „Закључио сам да још ниједном није скочио два пута на исту”.

Предузетник чачански Лазо Антонијевић обожава да седне и попије коју са Пером Ђоковићем из Липнице, и то из нарочитог разлога:– Волим што је Перо задовољан на живот. Стало му је једино да има кукуруза па да онда седне испред, стави по литра надохват руке и само гледа свој пун салаш. Кад га сретнем, он почне да врти качкет, напред-назад. Питам га како је, а он вели: „Захвалан сам Богу јер је мени више дао него што је себи оставио, али ја не журим да му то саопштим”.

Туристички водич Раденко Ћурчић из Мршинаца код Чачка био је вођа пута групи врхунских француских интелектуалаца који су прошле године, пролазећи кроз Косово и Метохију, посетили Грачаницу.– Објаснио сам им да је то средњовековни српски манастир, али ме Ингрид, професорка економије на универзитету у граду По, на југу Француске, упитала може ли да се каже да је то само Грачаница и тачка, како не би било спора да ли је то српски или албански споменик културе. „Одлично” – узвратио сам Францускињи. „И ви, кад будете писали о катедрали Нотр Дам у Паризу, немојте наводити да је то француски споменик, већ само ставите тачку, па ће неко некад помислити да су га подигли Норвежани или Финци”.

Пензионер Миладин Мирковић из Коштунића на Сувобору, овако гледа на живот: „Рат је бољи од пензије. Из рата се понеко врати”.

Милан Вукосављевић Вукас, у своје доба дугогодишњи окружни тужилац у Чачку, испричао нам је шта се догодило Пузу Марковићу из оближњег Мојсиња, кад је после Другог светског рата био постављен за секретара Комитета КПЈ у Ужицу.– Једнога дана, позове га Петар Стамболић на рибање у Београд, па каже: „Ти не можеш ни свог оца да уведеш у ред, како ћеш тек остали народ”? А Душан, Пузов отац, незадовољан што је власт опет повећала порезе, обесио је пса на шљиву испред куће и на дасци написао: „Обесих те због пореза, сад нек лаје ко нареза”.

Политика, Г. Оташевић