Преживео је, али у његовом сећању и данас стоје неизбрисиви трагови тешког страдања Србије.

Остаће упамћено како је у шаторском крилу вукао и носио са друговима убијене и рањене саборце, које нису хтели да оставе на попришту. Рат је прошао, а данас овај вредни сељах тихо живи и преврће ледину у беспуту планине Буковик.

Никада га није нико чуо да се жали или да кука на Србију. Напротив, увек је спреман да залегне за своју отаџбину и то је онај најтврђи сој србадије који никада не пита пошто је глава када треба бранити земљу, од како каже, душмана.

,,Отишао сам да браним државу коју волим, и опет би. Ништа не тражим, не жалим се, имам то што ми је вишњи дао. Био сам спреман да гинем, мој отац има нас шесторо, боље ја него неки јединац. Али сачувао ме Бог, вратио сам се са главом на раменима и то ми је довољно", каже овај сељак са побрђа Шумадије.

Данас, нико не зна за човека који ћутке, као и пре, ниже дане у горском беспуту, у сиромаштву али опет тврди да је и даље одан Богу, народу и Србији

НЕЋЕТЕ ВЕРОВАТИ - СУБОТА 23. МАРТ У 18:30