све по старом. Ништа се није променило у његовој свакодневици у забитој, ћудљивој и слабо насељеној Муртеници.
Просто, он је усамљени гоштак, навикнут на живот без људи у суровој планини. Од заразе не страхује, јер нема ко да му је пренесе. Кад би вукови и друге шумске звери били преносиоци можда би се и плашио, а овако је спокојан.
Муртеница је масив на југоисточним ободима Златибора, на међи општина Чајетина и Нова Варош. На 1.300 метара надморске висине је Равни Тор у коме живи 64-годишњи Спасојевић. Сам, једини у опустелом засеоку. Прве комшије му живе у долини три километра далеко од његове куће, у селу Бела Река. Најближа кућа коју види са свог имања је пет километара од њега.
"Пре 12 дана сам задњи пут разговарао уживо са народом. Тада сам ишао у село, у продавницу, да се снабдем најосновнијим стварима. Од онда нисам напуштао имање. У суботу сам после дужег времена видео људе, нека деца прођоше путем кроз Равни Тор", прича Десимир Спасојевић.
Далеко је Десимир од других да би му неко дошао у посету. А није ни време за дружење. Опет, ни он не жели да иде у Белу Реку, јер нема с ким да се види. Народ је опрезан, држи се својих кућа, избегава сусрете. Оно мало времена што проведе напољу потроши га за сеоске послове.
"Мени ово не пада тешко. Мој карантин је највећи од свих, простире се на десет квадратних километара, ја сам у њему седам година. Од када ми је 2013. мајка умрла у Равном Тору нема никога осим мене. Још ми је сад и добро како уме да буде зими кад ме завеју два метра високи сметови снега и кад најдаље могу да одем до штале", прича самотњак са Муртенице.
Није под режимом забране кретања јер још нема 65 година. Придржава се, вели, полицијског часа иако га у овој забити нико и не може видети кад би после 17 сати напустио двориште.
Муртеница, фото: Приватна архива
"Чух да су у суботу градови били пуни народа. Лудост је сад излазити и ићи у гужву. Лепо им се каже да је опасно, али они по свом. Седите, стрпите се, чувајте се, и ово зло ће проћи. Кад ја издржах све ове године у планини као у самици, и ви ћете у својим кућама", саветује Десимир.
На телефонској вези је са фамилијом и познаницима. Богу хвала – сви су добро. Из општине Нова Варош га свакодневно зову и питају треба ли му шта да му доставе. До сада ништа није тражио.
Али, нешто по његовом имању тражио је пре неку ноћ незвани гост.
"На 20 метара од штале, у којој држим двадесетак оваца и јагањаца и једно свињче, сам видео вучје трагове. Измерио сам стопе, биле су широке 12 центиметара, као да је јуне прошетало, а не вук. Чујем да су тамо у Драглици неком ветеринару вукови десетковали стадо. Знају они добро да је овде народа мало, а сад их је још више окуражило јер људи не излазе кућа. Каже се да Муртеница никад није била без вука и хајдука. Ови први су одавно бројинији", прича Спасојевић.
Намирује стоку, цепа дрва, ложи ватру, гледа телевизију. Муртеница се прошле седмице обелела, а снег још није окопнио.
"Падаће овде још. Муртеница је у суботу и недељу још држала иње. А кад оно не спадне брзо значи да чека други снег", сигуран је Десимир.
Блиц / ГЗС
