Nekada je svaka kuća u Miloševom Dolu imala po jednog drvodelju, danas čabrice za beli mrs pravi samo jedan čovek – surovi uslovi života polako gase život u ovom selu

Prijepolje – Selo Milošev Do nalazi se na starom putu od Prijepolja prema Sjenici na padinama Jadovnika. Od izgradnje novog asfaltnog puta preko Nove Varoši čitav kraj je ostao izolovan, a savremena putna infrastruktura kroz ovo selo praktično ne postoji.

 

 

Ovakva situacija značajno je uticala na drastično smanjenje broja stanovnika, pa u ovom selu bez ijednog metra asfaltnog puta, prema poslednjem popisu iz 2022. godine živi samo 29 stanovnika, ali je taj broj meštana danas značajno smanjen.

 

 

Milošev Do je geografski vezan za Jadovnik ali i Zlatar, pa su se meštani ovog sela uglavnom bavili stočarstvom, ali i drvodeljskim zanatom. Danas taj posao radi samo jedan čovek, Miroslav Svičević, koji izrađuje drvene čabrice za sir i kajmak, uprkos tome što je već duboko zagazio u devetu deceniju.

 

 

„Posao sam naučio od oca Borisava, on je to radio a ja od njega nasledio. Nije ovaj zanat teško raditi, kad povežeš gde šta treba, ide lako. Prvo je potrebno da se ode u šumu, to je najvažnije odabrati drvo, posle toga se cepaju duge sekirom, onda se suši, teše. Od alata se koristi bradva, đeljka dugačka i skoblasta. Za čabrice je najbolje smrčevo drvo, može i jelovo, ali ipak se više traže čabrice od smrčevog drveta”, kaže za GZS Miroslav.

 

 

Ovaj vremešni starina kaže da su ga brda i planine među kojima je rođen zavele, pa ih nikada nije napustio, ali i pored života u netaknutoj prirodi starost dolazi po svoje, pa ruke često ne slušaju kao ranije.

 

Miroslav Svičević, foto: GZS

 

 

„Kad pripremim materijal uradim po dve male kačice za dan, ali velike ne mogu više, ranije je moglo, sad provedem po dva dana oko jedne velike”, ističe Miroslav.

 

 

 

S obzirom na to da je u poznim godinama, Miroslav kaže da je prestao da se bavi stočarstvom a nekada je to bio ozbiljan izvor prihoda za njegovu porodicu.

 

„Ceo život sam proveo ovde, samo sam godinu dana bio u Francuskoj, ali nisam mogao to da izdržim, ova brda su me izgleda zamamila. Nekada sam se bavio poljoprivredom, držao stoku, kosio I to ručno. Život je tada bio težak, ali čini mi se da mi je sad teži jer godine su učinile svoje. Ovde su skoro svi nekada bili majstori za čabrove. U svakoj kući bar po jedan i sve je to uglavnom za Sjenicu terano I to na konjima. Moglo je solidno da se zaradi”, seća se Miroslav.

 

Prema njegovim rečima u ovom selu posle Drugog svetskog rata, nije bilo kuće u kojoj nije bilo najmanje pet članova, to je bio prosek, ali bilo je dosta domaćinstava gde je bilo i mnogo više ukućana.

 

 

„Sad je ostalo selo praktično pusto, mladi odlaze, neko ovde, neko onde... Mnogo je tu razloga, prvo zemljište je na takvom terenu da je neobradivo uz pomoć mašina, a što se tiče puta to je tek posebna priča. Nismo ga ni imali nikad. Kad bismo imali puta, narod bi dolazio makar leti da vidi stare koji su ovde ostali. Dok je škola radila dolazili su tu i lekari, pa nas pregledaju, a sad niko neće ovamo, čak ni hitna pomoć neće da dođe, jer nema kuda. Jedino što imamo u izobilju je drvo i voda, drugo ništa, ali bez puta, to praktično nema ko da vidi”, tvrdi Miroslav.

 

Škola u Miloševom Dolu odavno više ne radi, a nekada je, tvrdi Miroslav, bila puna đaka da nisu mogli svi da stanu u zgradu.

 

 

„Ja kad sam pošao 1947. godine u školu, dva razreda išla jdan dan, dva drugi dan, nismo mogli svi da stanemo u učionicu, a sad nema više nikog”, tvrdi Miroslav.

 

Njegova supruga Stanimirka u ovom selu živi od udaje, skoro pune 62 godine i kako kaže, život u Miloševom Dolu oduvek je bio izazovan, ali je sve bilo lakše kad se bilo mlađe.

 

„Imalo je i omladine i naroda, radilo se, bilo je i igranki i vašara, čobani išli u planinu, išlo se i u borovnice i u kleku... a sad više toga ničeg nema”, priča Stanimirka.

 

I mada se nikada nije prihvatila majstorskog dela posla Stanimirka je vazda išla uz svog čoveka.

 

Stanimirka Svičević, foto: GZS

 

„Išla sam sa njim uz čabrove na pijac najviše u Sjenicu, umela sam da prodam, a sad zdravlje me izdalo pa ne mogu ni uz stepenice. Dobra je to dodatna zarada bila, jer ovde je takva zemlja da ništa nije moglo da se seje sem krompir”, ističe Stanimirka i dodaje da su nekada imali dosta stoke i da je ona bila planinka, te da je sirila i varila, a beli mrs je prodavala najviše u Prijepolju.

 

 

„Držala sam i po 50 ovaca, pet, šest krava, ali od kako sam se razbolela morali smo sve da rasprodamo”.

 

Da je život u planinskim selima na Jadovniku izuzetno težak, naročito zimi kada snegovi mogu da naprave namete visoke i po nekoliko metara, svestan je i predsednik opštine Prijepolje Drago Popadić, koji aktivno obilazi meštane jadovničkih sela, kako bi uz neposrednu komunikaciju sa njima uvideo njihove probleme.

 

„Ovde je ostalo malo stalno nastanjenih stanovnika, a razlog tome je nedostatak asfaltnog puta, ali i velika udaljenost od Prijepolja. Nažalost, opština nema dovoljno sredstava da taj problem samostalno reši. Mi se trudimo i apelujemo na Vladu Republike Srbije i predsednika Vučića da uradimo neki kilometar asfalta, jer ovo selo nikada nije imalo ni metar asfaltnog puta. Ima ovde dosta ljudi koji izlaze vikendom, pogoptovo leti i verujemo da bi put otvorio mnoga vrata, jer postoji ogroman potencijal za mnoge stvari”, naglasio je predsednik Popadić.

 

Predsednik opštine Prijepolje Drago Popadić, foto: GZS

 

On je istakao da se kompletna teritorija sela Milošev Do nalazi u zaštićenom području kao i da ga odlikuje raznovrstan biodiverzitet.

 

„Nekada su ovde dolazili ljudi sa biološkog fakulteta da istražuju, nađe se i po neki putnik namernik, i sve je više turista koji su željni adrenalina. Sigurni smo da kada bi se uradila malo bolja putna infrastruktura da bi bilo toga mnogo više. Moram da naglasima da smo uspeli da rešimo višedecenijski problem vezan za loše snabdevanje električnom energijom. Zamenjeni su stari, dotrajali stubovi što je bio jedan od prioriteta. Ovde takođe imamo problem i sa mobilnom mrežom koje praktično nema. Pisali smo Telekomu da nađe mogućnost da pojača telefonski signal i verujemo da ćemo uspeti da i to rešimo”, kaže Popadić.

 

 

Da za ovo selo ipak postoji nada potvrđuje mladi Aleksa Svičević, diplomirani pravnik koji je ujedno bio i poslednji đak škole u ovom selu.

 

Aleksa Svičević, foto: GZS

 

„Jedna devojčica i ja smo u školi 'Sveti Sava' ovde u Miloševom Dolu završili četvrti razred 2008. godine i nažalost više nije bilo đaka i teško da će ih u nekoj bližoj budućnosti i biti. Ljudi odavde odlaze zbog teškog života najviše, velika je udaljenost od Prijepolja, put je loš, uslovi za život ovde su surovi, zimi pogotovo, tako da su mladi odlazili, stariji na žalost umirali i sad skoro i da nema stalnih stanovnika”, kaže Aleksa.

 

Međutim, uprkos svemu tome on nije odustao od svog rodnog mesta i bez obzira što živi i radi u Prijepolju, on svoje domaćinstvo nije zapustio.

 

„Svaki vikend i kad god imam slobodno vreme ja iskoristim da dođem ovde. Volim moju rodnu kuću, moje selo i nikada od njega neću odustati”, tvrdi Aleksa.

 

Ovaj mladi čovek trenutke provedene u Miloševom Dolu najviše koristi za obnavljanje domaćinstva, ali je odlučan i da nauči drvodeljski zanat od svog rođaka, dede Miroslava.

 

 

„Dok deda još može da pokaže voleo bih da naučim ovaj zanat, da ima neko da nasledi to, možda će nekad zatrebati, nikad se ne zna”, poručuje Aleksa.

 

 

 

 

 

 

GZS