вољом судбине, напустио је овај свет. И оставио своје јуноше, Ивана (7) и Рада (4), да о њима брине само мати. Драганова љуба Владимирка остала је верна прагу, скућеним сложно са покојним мужем, и њиховој двојици сиротана. Нејач подиже без игде ичега али са пуно љубави и наде, какву само мајка може да има.
,,Тешко ми је, више немамо него што имамо, али хвала богу деца су ми здрава, расту и они су моја једина узданица. Добијамо нешто социјалне помоћи, преживљавамо некако па нисам молила никога за милостињу јер ме је срамота, не могу децу да брукам, шта ће им рећи њихови другари кад буду одрасли. А и кога да молим, од кога да тражим? Бог нам је дао овако, што имамо имамо, што немамо трпимо“ каже мајка малишана, Владимирка Петрић којој синови, мало већи од панталона, помажу колико је снаге у њима: уносе дрва у кућу. Али по две три цепанице, више им је претешко.
У кући је све чисто, оскудне ствари су на свом месту, и понека стара дечија играчка. Ретко ко сврати у ово беспуће, да их посети. Најчешћи гост је сестра Драганова која се редовно исплаче када види нејач преминулог брата.
,,Хвала богу те снајка води рачуна о деци, лакше ми је. Немаштина их притисла а ми пружимо колико можемо. Чоколаду виде када им неко донесе, о новогодишњим и божићним поклонима могу само да маштају. Они не знају шта је деда мраз или божић бата. А они се обрадују на мало. Не можете веровати како су им цаклиле очи када су видели једног обичног плишаног медведа. Али, могу само да сањају о ономе што имају њихови вршњаци у богатијим кућама. Кад би овој двојици неко мало помогао, осевапио би се “ - прича Јелена Маринковић која живи у Бистрици, лијући сузе сестринске. Тешко јој пада што брата нема више, што деца немају стуба уз који ће расти.
Покојни Драган као да је предосећао нешто. Журио је да укрови, да усели кревете, доради купатило да се деца имају где окупати. Али ту га је преграбила смрт. Само једна соба је топла, остале још нису ни малтера виделе. Воде има, али купатила нема. Дечаци се купају испред шпорета у кориту.
Можда, ипак, постоје људи који могу нејач помоћи, одвојити мало, а за Ивана и Рада то би било читаво богатство. Заслужују, довољно је што расту у планини. Постаће једног дана, ако бог да, велики људи.
Заслужили су трунку доброте, и они и мајка им која бди над њима. У Божићној или новогодишњој ноћи сетимо се ових малишана, што самују у планинској немаштини, дубоко у беспућу Јабуке.
Глас западне Србије
