Михаиловића (ЈВуО). Већ током Априлског рата 1941. Управа двора Карађорђевића покушала је да сачува многе вредне предмета како не би постали плен окупатора. Према досадашњим сазнањима драгоцености су упаковане у 17 сандука, а затим евакуисане из Београда. Путовања ових сандука током рата, као и њихова судбина после ослобођења, нису у потпуности познати. Постоји низ замршених прича и наговештаја. Један од тих сандука је сачуван и његов садржај данас се налази у музејским збиркама. Претпоставља се да је део вредних, скупоцених и раскошних предмета Карађорђевића ипак покраден и развучен 1941, као и после 1945. године када су комунисти дошли на власт.
Ово су редови из управо објављеног, занимљивог научног рада др Милоша Тимотијевића, историчара Народног музеја у Чачку, посвећеног легендама о закопаном благу српског запада, преноси Политика у штампаном издању.
Он наводи, даље...
Део драгоцености Карађорђевића сакривен је и на ширем простору чачанског краја. Наиме, архива многих министарстава Краљевине Југославије допремљена је непосредно пред почетак рата у Чачак. Међу многим сандуцима налазила се и архива Двора Карађорђевића, која је брижљиво сакривена. Према сећању савременика ова архива била је упакована у типизиране сандуке. Наводно је било око 50 сандука малих димензија (80x40x40 цм). Сандуци нису били закључани, а војне власти издале су строго наређење да се не отварају. Није било лако на брзину организовати успешно сакривање овог важног транспорта. Неколико дана пред почетак рата капетан Мишић, који је обезбеђивао архиву, понудио је чачанском кафеџији Василију Лазовићу да у његовом дворишту закопа сандуке. Лазовић је одбио понуду коју су том приликом прихватили Ђурђе Станић и Мићо Љубивојевић из села Атенице код Чачка. Станић је био бивши жандарм, али и наводно проблематичан човек који је током рата био и егзекутор. Љубојевић је био рабаџија и воденичар у воденици Раша Гавровића у Атеници. Према ономе што се данас зна, њих двојица су у свом селу сакрили све поверене сандуке.
Ова „тајна” акција била је најављена још 11. јануара 1941. када је потпуковник Обрен М. Томић локалним властима у Чачку најавио да ће у варош доћи посебна комисија како би пронашла подобне локале и просторије за смештај „војне архиве трајне вредности”.
Један део тих сандука био је закопан у Атеници, поред воденице у којој је Љубојевић радио и живео. Пошто је 1942. по наређењу четничког команданта села Радомира Шипетића морао да се исели из воденице, Љубојевић је сакривене сандуке однео својој кући. Премештање није остало неоткривено. Шипетић је тешким батинама добио Љубојевићево признање где их је сакрио, њих пет, а они су потом ископани и запрежним колима одвезени код куће Гвозена Стеванчевића. Наводно су сви сандуци већ били отворени, а архива у нереду. На крају, све је предато Радомиру Шипетићу и његовом пратиоцу Велибору Ћирковићу, као и Ђурђу Петковићу, командиру једне четничке чете из Драгачева. У исто време откривена је и архива сакривена код Ђуле Станића. Приликом откопавање ове
архиве поред Станића присутни су били Спасоје и Војимир Дилпарић, као и један непознати човек из села Бањице код Чачка који је као војник за време Априлског рата учествовао у њеном закопавању. Били су ту и Ђурђе Петковић и Јаков Шипетић из Атенице. Изгледа да је приликом премештања ових сандука један случајно пао и отворио се. Испоставило се да осим архивске грађе у њима има и драгоцености. Људи који су присуствовали тој сцени запамтили су сјај једног великог крста украшеног дијамантима, затим један сребрни чирак, као и друге драгоцености (есцајг, кандила, посуђе). Али, и пре него што се један сандук „случајно” отворио, присутнима је било необично што су тако мали сандуци испуњени „само” архивском грађом веома тешки, јер су морали да их палијама насуљавају на запрежна кола. У транспорту је учествовало пуно људи, да би сандуци на крају били одвезени у село Трнаву, а потом у Виљушу. Немци стационирани у Чачку брзо су сазнали за целу акцију. Ускоро су уследила хапшења и саслушавања. Зна се да су на ислеђивање ишли Лазар Поповић и Мићо Љубојевић из Атенице. Истрагу је водио посебан официр Гестапоа, било је пуно притисака, многима су нуђене велике награде (милион динара) да открију где се сандуци налазе, а једно време Поповић је тајно праћен.
Није прошло пуно времена, а Немци су већ сазнали где су четници сакрили архиву и драгоцености. Они су најпре открили два сандука код Спасоја Дилпарића, да би потом (24. новембра 1942) у Чачак дошао њихов тумач под именом Фрај, са специјалним задатком трагања за дворском архивом. За петнаест дана (8. децембра) Немци су узели још четири сандука коју били похрањени код Дилпарића. Заплена је извршена после брзог препада на његову кућу у Виљуши. Том приликом Немци су у селу убили три младића. Према сумњичењу равногораца један комуниста је окупаторске јединице упутио на кућу Дилпарића, пошто је после тортуре у затвору открио место чувања сандука. Према писаном извештају Немци су поред документације однели и многа одликовања спакована са архивом. Том приликом Спасоје Дилпарић је доспео у немачки затвор, где је утамничен заједно са другим таоцима. После изласка из затвора вратио се у своје село, где га 14. августа 1943. хватају партизани под вођством будућег народног хероја и чувеног ознаша Раденка Мандића. Дилпарић је био ратник из Првог светског рата, солунац, истакнута личност у свом крају и следбеник генерала Михаиловића. То је и био разлог што су га ухватили и одмах обесили као чин освете за убијене симпатизере комуниста. Међутим, постоји и веровање да је Раденко Мандић обесио Спасоја Дилпарића и због тога што није хтео да му ода место где је сакрио драгоцености Карађорђевића. Шта се све налазило у сандуцима који су сакривани на простору Атенице и Виљуше и какве је све тајне Спасоје Дилпарић однео у гроб можемо само да нагађамо – закључује др Тимотијевић.
ГЗС/ Г. Оташевић
