а међу њима је и Милун Ћојбашић (70) из Чачка, професор физичког у пензији, који већ четири деценије активно пешачи и планинари.

„То је одличан начин за смањење или потпуно елиминисање стреса. Из тог разлога сам и ја почео са пешачењем, а врло брзо то је постао део мог живота. Оно што је најважније јесте да будете реални према себи и својим могућностима, колико и када можете. Кад једном осетите те чари природе, ретко од тога одустајете“, прича за РИНУ овај пешак на дуге стазе.

Милун је знао дневно да препешачи и неколико десетина километара. Од Чачка до Ивањице, па преко драгачевских брда, пут дугачак 75 километара прелазио је за девет сати. Међутим, пожелео је нове изазове па се осмелио да пешачи и до Сјенице и маршуту дугачку 160 километара, успешно је прешао за 25 сати без паузе.

„Није то никакав егзибиционизам, већ просто осећам да могу и зато пешачим толико километара, али на тај начин померам и личне границе. Успешно пешачите ако сами усвајате  технике које сами према себи одрђујете, а знања временом унапређујете и проширујете“, каже Милун.

Милун Ћојбашић, фото: РИНА

Према речима овог Чачанина постоји много начина како да своје пешачење учините делотворнијим, дужим и ефикаснијим.

„Постоји различите методе како да се крећете узбрдо, а да се не уморите. Врло тешко може бити и кретање низбрдо и зато ја имам технику коју сам назвао „клацкалица“, а која подразумева да не смете ићи опружених колена или потпуно исправљеног тела, јер тада врло лако долази до повреда“, каже Ћојбашић.

Међутим,  најбоље технике стичу се у директној борби са пешачком стазом, а људи пре свега треба да буду спремни да мењају своје навике. Милун своје маршуте не мери у километрима, већ у корацима, а како каже до Ивањице га дели – 150.000.

ГЗС/ РИНА