документаристичку, коју сам саставио и објавио пре тачно четврт века, посматрајући својим оком шта се догађа код бране на Западној Морави, у Србији окованој санкцијама, без наде, без будућности. Прича иде овако:

„На комаду утрине уз Мораву, заљубљени Светлана и Богдан провели су, преспавали и проживели читаво лето. Од ствари нису имали готово ништа, ни кревет, нити богзна какву одећу. Бегунци из ранијих веза ни сами не умеју да објасне како су доспели у Чачак и зашто баш ту.

Роми су, она вели да је шездесетдруго годиште, и он је ту негде.

Ево шта је било...

- Ја могу да будем сас њега, он не може брез мене – причала је у бифеу поред реке, где је са балоном долазила по воду. Никад нисам родила децу, он каже да има три клинца. Ја сам из Варварин, он из Десимировци, па се укрстили.

Кад се ближила помрчина, и њих двоје враћали су се из скитње, увек на исто место, под дрво. Она је стављала три камена доле, неку шерпу одозго, суве гранчице између и то је била кухиња. Вечера им је мирисала добро.

Сви смо мислили да кува само кромпир, али келнерица из бифеа ФРА куне се да је било и меса. Каже да је то видела једном кад им је носила кафе у њихову кућу чији су зидови земља, небо и стабло платана.

Кад заимају мало пара долазили су у бифе, да би попили штогод. То је бивало предвече, и пили су на свој начин. Најпре би она узела пиво, он исто. Онда је Светлана из тајних предела своје опширне сукње вадила и бројала новац, па саопштавала драгом како је време да пређу на ракију. Два пута је јевтинија од пива.
Све кад потроше, келнерица им је носила туру о свом трошку.

Опет у предвечерје, ушла је с балоном у бифе, расположена за  причу. Келнерица је упита:

- Светлана, молим те немој да су љутиш, али кажи ми колико си љубавника до сада имала?

- Ниједан, ја то немам. Кад ми се неко свиди одмах` се удам. Једном сам се удала за Србина, сас кућу у Крагујевац. Имала сам тридесет мужа.
Чиграста је, несређена. Кад би се мало догнала изгледала би сасвим пристојно.
Другог пута, у бифе је стигла веома љута. Каже да је њен Боган курвар. Како зна?

- Нестало нам ћебе, он је однео да би био сас неку. Питала сам га: где је ћебе? Он ћути. Опет сам питала, а он каже: Били лопови и однели. Јесте, мало сутра, код нас били лопови, кад немамо ништа? И однели старо, поцепано ћебе? Да су били лопови пре би однели оно кило зитин што смо имали у кесу.

Јутром би се трезнили, свако на свој начин. Усправљен и загледан преко реке, повлачио је прве димове. Могао је бити тек десети власник некад отменог сакоа, који је имао један исправан џеп. Она је клечала поред шерпе, чекајући да то што је ставила постане чорба.

Онда су кретали у скитњу до вечери и сва је имовина била у завежљају, о њеном рамену. Нико у граду није их видео како просе. Можда су којему од сусретљивих пролазника објашњавали да су чист љубавни случај, па на тој бази добијали по који динар.

Под небом, високим као Кордиљери, живели су до Крстовдана.

Прво следеће јутро било је росно, баш се види да је јесен ту. Њих нема на ледини, угашена је она ватрица коју су љубоморно залагали. Остала су три камена и мало грања, поред. Отишли су под неки озбиљнији кров, али ко би могао знати где су данас заљубљени бегунци?

Да је Богдан читао Црњанског, можда би му се свидело ово:

„Љубав, како је љубав непролазна. Чини ми се једино она и јесен постоје, све друго је само варка. Нити имам чега што желим, нити чега што жалим. Добро ми је. Проћи ћу и границе и градове и шуме и воде и неће остати на мени ништа до прашина на ногама, у срцу ћутање, а на лицу благ осмех, бесмислен и врео. Где све није остало и пало по нешто са моје душе раздеране и мог живота ритавог”.

ГЗС / Гвозден Оташевић