Али већ деценију уназад широм западне Србије чују се и професионални музичари који покојнике испраћају на вечни пут, са послењом нумером или жељом. Без компромиса, добили су епитет најтужнијег оркестра у Србији, али не због начина одевања или изгледа, већ због тога што из њихових лимених иструмената се чује најтужнија музика, и то не на весељима већ на гробљу.

Фото: РИНА

"Једноставно посао је као и сваки дуги, међутим они који се прихвате оваквог позива мора да зна, сваки нови члан нашег оркестра мора проћи обуку, поред слуха и талента, што подразумева познавање и нумера које се свирају у тим прилика, мора научити и да се суздржаваја емоција у таквим тренуцима. У почетку овај бенд "Црно Дугме", које је огранак КУД-а "Обрашевић", бројао преко 30 музичара, оно са чим се данас суочавамо јесте да слабо ко хоће да се бавим овим видом музике", казао је за РИНУ, капелник оркестра "Црно дугме", Борис Вучевић.

Фото: РИНА

Сваки покојник који "свој живот поживи", а затим предосети свој последњи дан у животу, остави у аманет списак жеља и песама, које жели да му се тог дана освирају одсвира.

"Кад се покојник износи из капеле обично наручују "Небо је трако ведро", до када сахрањују ми свирамо "Тиха ноћи или низоземски растанак". Што кажу, кад људима иде онако по реду како треба, они од тога направе и весеље, са списком свих обавеза које треба на сахрани да обаве, спреме прасе и листу од десет нумера, народно коло па чак и веровали или не, оставе новац за наш аганжман. Трудимо се да сваком изађемо у сусрет и ценовник не постоји, па већ се гледа по џепу десило се доста пута када смо и свирали бесплатно јер су то ипак деликатне ситуације", додао је Борис.

Овај оркестар нећете наћи под шатром или у кафанској атмосвери, њихова позорница гровље где нема бакшиша, певаљки и пијаних гостију, већ тужне родбине и уплакахних удовица и где се чују звуци из прошлог времеа, а из оркестра поручују да од како је почела пандемија изазвана корона вирусом, посла има и не жале се.

ГЗС/РИНА