Јованка и Владан последњи динар уделили болеснима 



 


Јованка и Владан последњи динар уделили болеснима
21.08.2016. 14:20 | 0 коментар(а)



Ивањица - У ивањичком насељу "Луг" почиње тужна прича Јованке Петровић (58). Њен супруг Мирољуб радио је 18 година у ивањичком "Аутопревозу",

али пре 29 година на путу до посла испустио је душу услед инфаркта.

Његова супруга Јованка Петровић (61) са којом је провео само седам година у браку остала је са двоје гладних уста Јелицом и Владаном. Аутопревоз јој се одужио колико је могао, примио ју је као чистачицу.

Јованка је и тада и данас подстанар, у трошној кући са мемљивим зидовима. Децу је одхранила из наднице, није се либила посла. Радила је и није бирала посао.

Кућа у којој живе Петровићи, фото: Глас западне Србије

"Морала сам да их школујем да имају бар основно образовање. Радила сам дањи и ноћу, болесна, да зарадим кору хлеба, да обујем и обучем децу. Осећала сам да не могу још дуго, али ишла сам, беда ме терала и гладна уста. Једног дана ми је кренула крв на нос и једва сам остала жива. Тада сам отишла у инвалидску пензију. На то ме притисла астма, склерозе костију, а и срчани сам болесник", прича Јованка, уздише, али задржава сузу.

Јованка и њен син Владан живе у трошној кући која прокишњава, у којој немају воде, а хлеба и хране како кад. Све од једне инвалидске пензије.

Исечак од пензије, фото: Глас западне Србије

"Тринаест хиљада сине мој, пола од тога дам за лекове, лечим се кад имам, ни Владан ми није доброг здравља, морам њему да пружим прво, мени шта прекостане. Срећа те су газде куће добри људи, племенити, наплаћивали су нам кирију 7.000. Али, сад немам ни за то, ваљда нас неће дирати, а и да нас истерају не могу да им кажем ништа, добри су људи. Моле нас да се пазимо да нас кров који је у јако лошем стању не убије. А у подруму није ништа боље. Владан је поткочио греде како не би пропали доле. Улазиле су нам љетос и змије, срећом нису нас ујеле", прича сломљена жена, без наде, са очима у којима се полако гаси светлост.

Владан је прележао менингитис, тешко да нађе посао. Брине о старој мајци колико може и не напушта је.

"Потребна нам је гардероба, обућа. Зими је најтеже. Више се мрзнемо него што се грејемо. Прозори су шупљи, а зима дуга. Све бих дао да не гледам како мајка дрхти, некако на глад смо се и навикли", прозбори Владан.

И комшије веле да је севап помоћи Јованки и Владану и да би општина морала да збрине ове невољнике.

"Мирни су то људи иако живе у беди остали су честити. Пре сам био у Дому здравља својим послом, видим Јованку довео је син, а она стала и гура у ону касу за помоћ 200 динара некоме. А ја знам да нема ни за себе. Поделила је последње можда. Осто сам без речи", вели један комшија који се затекао поред ограде кад смо је посетили.

"Дијете, можда је њима прече, ко зна божија је последња," рече Јованка када је упитасмо да ли је истина.

Кућа у којој живе Петровићи, фото: Глас западне Србије

Помоћи за Јованку и Владана ниодакле. Из општине је до сада добила 4.000 динара, а Центар за социјални рад помогао их је са 7.000 динара. Где год је замолила добијала је одговоре да они нису надлежни.

Остављени су сами себи, уздајући се једино у реченицу, коју је Јованка често понавља "Божија је последња".

Глас западне Србије/А. Маричић













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 





















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 86.152.591 посета
Тренутно на сајту: 70 посетилац(a)