ме
моји професори послали у Чачак: професори
воћарства који су толико лепо причали
о свим чачанским истраживањима и сортама,
а директно Ана Шарић, професор вирусологије
која је до изузетно ценила мог првог
шефа и директрора Института у Чачку, Др
Ранковића и његов допринос биљној
вирусологији. Свих ових 30 година имала
сам и имам осећај како су Институт и
његови резултати увек били више цењени
свуда по свету много много више него у
Србији. Нема помена шљиве да се не помене
Институт Чачак, нема помена истраживања
вируса шарке да се не помене Институт
Чачак...А у Србији се не прашта добрима.
Како оно рекоше - сведу те на просек па
те победе на искуство...Често су просечности
доприносили и сами истраживачи из Чачка,
али било је и сад има тамо има сјајних
људи , резултата, тимског рада.
Анализе
конкурентности воћа које је радио СЕЕДЕВ
јасно су показале да Србија има две
јасне шансе у воћарству, поред малине.
Прва је шљива а друга вишња. Или обрнуто.
Управо оно по чему је Институт у Чачку
препознатљив. Нема јединственијег
моментума од оног који је сад и веће
шансе – Србија извози више вишње и шљиве
од јабуке. Раст извоза је је бржи од
раста код конкурената. На југу Србије
вишња је једна од ретких конкурентних
култура и значајан је приход за многе
породице али и за економију. Али раст
производње вишње и то сорте Шумадинка
које је стврорена у Институту расте и
у нпр Зрењанину где се подижу нови
засади. Код шљиве, десила се и дешава се
концентрација интензивне производње
у неколико микро региона у централној
Србији (Блаце и Прокупље, Осечина,
Косјерић, Чачак, Топола). Пољопривредници
су почели да се односе шљиви као према
пољопривредној култури (а не према
стаблима које треба пребити мотком кад
донесу род) и интензивирали су производњу
(већа густина садње у засадима, резидба,
ђубрење и заштита шљиве од болести и
штеточина). Шљива се извози на два тржишта
– добар је тренд извоза свеже шљиве на
руско тржиште а замрзнуте у ЕУ, првенствено
Немачку. Итд.
Научна
установа, ако то она заиста јесте, мора
да буде свесна промена, момента, шансе
и да тражи своју улогу у томе. Феноменалан
је моменат да се препознају промене
које се дешавају, да се схвати да не може
да остане по старом и да свако истражује
шта се њему допада и за шта Министарство
науке по аутоматизму плаћа него би
требало сво знање, енергију, креативност,
иновативност концентрисати у унапређење
решења којима ће се подржати произвођачи
да остану конкуретни и да зараде више.
Међутим,
то није случај. Окончава се избор
директора. Упс. Постављање директора.
Директор за кога су гласала четири
представника државе из управног одбора
а против и цело научно веће и три научника
из Института који су чланови УО. Директор
за којег је "држава" гласала у свом
програму је написао да му је научни план
да подигне по два хектара јабуке у
следеће четири године. Заледила сам се
од тог научног плана. Заледила сам се и
од чињенице да су научницама из Института
претили да морају да промене одлуку и
да гласају за њега. И то чланови УО из
другог Института тзв професори тј
произвођачи садног материјала за које
ми није јасно како уопште могу бити у
УО кад се баве истом делатношћу из
конкуретнске фирме (садног материјала).
Држави није доста да постави свог лика
- а има већину, моћ, механизам у УО, него
су присиљавали чланове УО - научнике из
Института да промене мишљење да се
заузме јединствен став како би се
прикрило партијско постављање...Знам
их и знала сам да неће променити мишљење
и да ће гласати за колегу за којег они
сматрају да треба да буде директор. И
знам да ће ићи да беру јабуке и малине,
да крече по кућама, да чувају децу ако
стигне освета која се помињала. Или ће
се покупити и отићи из Србије као и многи
пре њих. Али задржаће право да имају
своје мишљење које се темељи на искуству
сарадње с оба кандидата и своје визије
института ...и то им не могу узети они
којима су дворски баштовани важнији од
шансе коју има Институт.
Аутор
– Ивана Дулић Марковић