– љубав касније крунисана браком, децом, породичном срећом.
Златибор, Први мај 1976. Река аутобуса која је превозила раднике Ваљаонице бакра пристизала је јутром на ливаде међу боровима. Шатре су раном зором биле разапете, на ражњевима се већ вртели прасићи, трубачи одрађивали прве динаре договореног хонорара.
- Имао сам 21 годину и био председник Омладинске организације у предузећу. Добио сам задатак да са мојом групом угостим раднике и све спремим за првомајски уранак - присећа се Петрашин Друловић, данас пензионер.
Памти Петрашин и препричава кадар по кадар дан кад је упознао жену свог живота.
- Из једног од аутобуса изашао је мој старији колега, прекаљени мајстор пред ким су у Ваљаоници сви дизали капу, са супругом и ћерком – младом и лепом. Деветнаест година је имала. Доделио сам им најлепше место на ливади - прича он.
Загледао се Петрашин у лепојку, преко пламена логорске ватре кришом је мотрио да његов поглед не пресретне њен отац са којим је јео исти фабрички хлеб.
- И ја сам кроз онај честар посматрала њега, све крадом да тата не види. Била је то љубав на први поглед - признаје Иванка.
Дан је одмицао... Ударници су се гостили и славили... Труба је диктирала коло... У два срца преко првомајске ватре титрала је жишка...
- Отрчала је у коло, ја одмах за њом, крај ње. Једним оком гледао сам њу, другим њеног оца који је наздрављао тамо под борићем. Није било паметно ни пристојно да он нешто посумња - вели Петрашин.
- Са задњим тактом кола кренули смо у шетњу ливадом, заједно смо брали нарцисе, - наставља Иванка.
Ватра се, она логорска угасила, али се љубав њих двоје тек распламсавала. Виђали су се у Ужицу на корзоу, било је то оно време кад су се младић и девојка кришом држали за руке, кад се кућу долазило до десет увече, кад су се везе криле од строгих родитеља, кад се празник чекао због игранки.
Венчали су се 1981, првог априла – на дан ударника. Петрашин је радни век провео у Ваљаоници и регионалној синдикалној организацији, Иванка у породилишту, радила је као бабица. Најлепша успомена на Празник рада већ далеке 1976. су им ћерка Дубравка и син Драгутин.
- Ужице је тада по висини плата била трећа општина у СФРЈ. Нису ни тада текли мед и млеко, било је доста сиромашних, али смо сви били духовно богатији. Данас је једина идеологија новац, дружење и романтику убили су нови трендови - углас ће Друловићи.
Организоване прославе Дана рада одавно нема у Ужицу...
- Сваког 1. маја, у славу на тај датум, са пријатељима и колегама одемо негде на излет у природу. Није битно појести и попити, битно је дружити се, евоцирати успомене. За нас је овај дан и раднички и породични празник, - кажу Иванка и Петрашин Друловић.
Извор: Блиц, В. Лојаница
