Добривоје Огашановић (поч.), др Дарко Јевремовић и др Ивана Глишић, другу су створили Добривоје Огашановић, др Небојша Милошевић и др Милена Ђорђевић.
Зру у другој десетодневици септембра, веома су отпорне на болести које намеће данашња природа и очекује се да скорих дана Министарство пољопривреде у Чачак достави решење Комисије за признавање сорти за новајлије.
Просечна маса дивниног плода је 24,03 грама, рано ступа у фазу пуне родности, редовно и обилно рађа, садржи 12,45 одсто укупних шећера. Слично је с петром, само што њен плод тежи 26,20 грама, уз 12,95 постотака шећера.
Прва је настала укрштањем сората стенли и чачанска рана, друга од стенлија и опала.
Фото: Институт за воћарство у Чачку
Научници из ове чачанске куће, основане 1946. године, до сада су створили укупно 43 воћне сорте, од којих 17 шљива. Пре ове две нове, овде су рођене и одгајене чачанска рана, чачанска најбоља, чачанска лепотица, чачанска родна, чачански шећер, јелица, валерија, ваљевка, милдора, тимочанка, боранка, крина, позна плава и златка и нада.
– У поступку признавања тренутно су по један хибрид шљиве и брескве па ћемо ускоро, верујем, имати 45 сорти у свом ауторском пакету. Претходне и ове године, иначе, прихватили смо се посла и завршили шест пројеката Министарства пољопривреде. Посебно бих издвојио клонску селекцију и сертификацију малине с циљем производње културом ткива за сорте виламет и микер – каже за „Политику” др Милан Лукић, директор Института за воћарство у Чачку.
Установа данас има 52 радника, 140 хектара воћњака у Чачку, Љубићу, Грабу, Доњој Трепчи и Прељини, и свету обавезу да се сваког дана посвећује научном раду и стварању нових сората, које могу надживети услове нашег поднебља.
А то нипошто није једноставан посао јер од почетка па до признавања нове сорте прође и по четврт века. Шта се догађа за тих 25 лета?
Научни рад почиње тиме што се врши опрашивање родитељске комбинације, такозвана хибридизација. У пољу се опраши мајка биљка, уз претходну одлуку каква се сорта жели, у погледу времена зрења, садржаја шећера, отпорности на болести, погодности за прераду. То су циљеви оплемењивања.
Затим из опрашивања настају хибридни плодови који се сеју у саксије у стакленику да би се, за годину или две, произвели хибридни сејанци. Сејанци иду у поље где се саде у гушћем склопу и потребно је да прође неколико вегетација, најчешће од пет до осам година, зависно од климе. У том густишу и мору хибрида уочава се који заслужује да можда постане нова сорта.
Пошто се обави та селекција, онда се узима калем гранчица с хибридних сејанаца и производе се саднице, потребна је година или две да се оне умноже. Тада се заснива засад који омогућује да се у различитим условима испољи биолошки потенцијал хибрида, који се ту прати седам-осам година у роду. Затим стручњаци Института процењују вредност и одлучују да ли на основу квалитета плода, облика крошње, родности и других бројних параметара, завређује да буде пријављен за признавање.
Тада се, тек, пријављује Министарству пољопривреде где постоји Комисија за признавање сората. Заснивају се нови огледи на два локалитета и потребно је сачекати да у њима хибрид пророди.
Иначе, сви експериментални засади за признавање подижу се тако што се поред хибрида кандидата сади и сорта стандард која има исто време зрења. Комисија га прати две или три вегетације у роду и процењује да ли је и у којим одликама бољи од сорте стандард, па доноси независну одлуку да пријављени хибрид постане нова сорта.
У Србији данас расте 42 милиона стабала шљива, од којих су 40 одсто створене у чачанској лабораторији и околним пољима. Институт своје сорте пласира широм нашег континента па је продао лиценцна права за умножавање купине, сорте чачанска бестрна, у Републици Чешкој и Енглеској преко енглеске фирме „Меиосис лимитед”, и заштитио своју сорту шљиве позна плава на територији ЕУ у наредних 30 година, уз склапање уговора с немачким расадником „Гантер – маркенбаумшуле” за заступање и заштиту лиценцних права у ЕУ.
Извор: Политика, Гвозден Оташевић