Ужичка породица Петровић дуже од 150 година брине о тачном времену

Ужице - Ужичани још од половине 19. века сатове поправљају у занатској радњи Петровића

Породичну причу започео је 1870. године Сретен Петровић и то као кујунџија, потом је изучио јувелирски занат, а онда су у Ужице стигли и први сатови.

„Осећам такво дивљење и поштовање према нашим прецима који су имали храбрости, али снове које су успели да остваре кроз рад, а да при том имају мало година и могућности”, каже Светлана Петровић, наследница овог породичног посла.

Светлана Петровић, фото: РИНА

Чувајући од заборава породично предање, Светлана истиче да су Сретенова три сина наставила очевим стопама, али су у складу са временом и потребама тога доба, полако проширивали посао.

Неки предмети чувају се у музејима, фото: РИНА

„Најстарији син Ристо је био познат по кафани ’Зелени венац’ која је била једна од најпознатијих ужичких кафана тога времена, средњи син ће наставити занат свога оца, а најмлађи, чији смо ми потомци, имаће времена да се бави и нечим потпуно новим, јер је био заступник Форда и Шевролета између два светска рата”, прича Светлана.

Колико је рад ове породице био цењен говори и податак да су њихове рукотворине заузеле значајно место на другој светској изложби у Паризу.

„Сретен је излагао свој рад кујунџијски путир, то је пехар који се користи приликом крштења деце. Он се и дан данас чува у Етнографском музеју у Београду, а бројне друге рукотворине налазе се у Народном музеју у Ужицу”, истиче Светлана.

Занат се преносио с колена на колено, па је ова вредна породица наставила посао и после Другог светског рата.

„Поштовали смо све и нас су поштовали, а колико је ова породица била поштована сведочи потврда која је издата 1945. године и то 16. априла, пре него што је 9. маја званично проглашена победа над фашизмом. Занимљиво је да на потврди пише да се радња налази у Улици Краља Александра бр. 35, а испод тога ’Смрт фашизму – слобода народу’”, са поносом показује Светлана овај дикумент који се и данас налази у њиховој часовничарској радњи.

Породични посао данас води управо Светлана, снаха породице Петровић која је била удата за чукунунука родоначелника породице и која је часовничарски занат заволела исто колико и покојног супруга.

Светлана је доласком у породицу Петровић заволела часовничарски занат, фото: РИНА

„Оно што је најлепше, што су нама наши преци оставили, јесте то што имамо могућност да радимо самосталан посао. Много је лепо што је посао породични, то вам даје могућност да док радите будете уз породицу, на тај начин заједно унапређујете и посао и породичне вредности и заједнички унапређујете и једно и друго, то је та лепота”, нагласила је Светлана .

Према њеним речима и њене две кћерке које су обе завршиле факултете, немају намеру да одустано од овог породичног посла, а свим младима поручује да је увек право време да започну свој посао.

„Хтела бих да поручим свим младима да могу да почну да раде, јер ово је то место и ово је то време и само је потребан први корак, јер за сваки следећи ће имати више снаге и полета, а могућности су неограничене, без обзира колико је посао мален, а та лепота када си свој на своме даје додатну снагу”, поручује Светлана и додаје да је најлепши осећај када се ујутру креће на посао који се воли и да то човека чини увереним да све може.

Иако многи тврде да се овај занат гаси Светлана не дели то мишљење, а да је то заиста тако потврђују бројни Ужичани који пре свега са великим поштовањем улазе у ову радњу.

Часовничарска радња Петровића постоји пуних 150 година и они су прави чувари традиције, фото: РИНА

„Људи дођу и на лепу реч, сада углавно да би заменили батерију и каишчић на сату, да скрате наруквицу, али и да мало поседе и да их неко саслуша, све су то лепе стране овог посла”.

Стална муштерија Гордана Стаматовић тврди да не постоји особа која може изаћи из ове радње без лепе речи и да је Светлана велики зналац свог посла али и да је захваљујући њој овај породични посао остао до данас сачуван.

„Мислим да људи првенствено чине ову радњу јединственом, а потом долази занатско умеће”, тврди Ужичанин Владе Вилотијевић.

Четири генерације породице Петровић служиле су времену, али и време њима. Неизневерена породична традиција сигурно ће знати да награди и њихове потомке.

 

Глас западне Србије