виде се горски потоци и осећа зимска студен, увек и понеко лепо дело градских становника. То је живот који слика племенитију страну наших душа, увек благородно и спремно да пружи руку невољнику. То је била и основа за текст најстаријег новинског дневника на нашем европском полуострву, листа „Политика”, да са пуно умешности представи новинара којем ништа није ни далеко ни тешко. И, који из свог чачанског завичаја склапа једну од најгледанијих телевизијских емисија у овој држави.
Текст који је потписала новинарка „Политике” Љиља Петровић у суботњем броју ниже се овако...
„Аутор емисије „Нећете веровати” и један од најпознатијих дописника Прве телевизије, Гвозден Николић из Чачка, не крије задовољство. Хтео је да уђе на мала врата, али све се претворило у једну лепу „телевизијску причу”. Од тринаест његових емисија, колико је било емитовано у првом циклусу, чак једанаест се нашло међу двадесет најгледанијих, а онда је тај успех поновио и у наредним сезонама.
– Недавно смо закорачили у пету сезону емисије која је, скромно речено, пронашла своју публику и постала препознатљива по стилу и начину вођења. Од несигурних почетака, стигао сам до пете сезоне која из недеље у недељу ниже успехе када је гледаност у питању. А то је ваљан и чврст аргумент колико су позитивне приче често поучне, али потковане људским примерима прихватљиве. Усудио бих се да кажем да је овај формат добио битку против „црњака”, да су сјајни људски примери, који су се могли видети у мојој емисији, дали нову енергију и постали путоказ многима. Добронамерни, успешни и људи од карактера олако добијају све битке против пакости, злобе, нерада. И сада је лако – то могу да кажем – када се са „војском” часних људи упустите у борбу и решавање разних проблема. А, ево, доказ да се човек не мери по висини и стасу већ по ономе што остане иза њега. Једна нејака жена је у свом директорском мандату подигла чак десет вртића за децу и два одмаралишта! Јелу Суруџић су сви знали као велику директорку из малог „реноа 4”. Па… има ли светлијег примера за неке данашње руководиоце? – пита се наш саговорник. – Ту причу смо гледали прошле суботе. А сада замислите снагу једног младића, који је са двадесет година остао без ногу и прикован за инвалидска колица. Није се предао, није кукао над својом судбином већ наставио да ради и у колицима. Данас га можете видети како силира кукуруз, балира сено и ради најзахтевније поправке на моћним машинама. Пред тим кадром, верујем, многи здрави и прави су се замислили, а неки можда и постидели. Тријумфалној победи доброг над злим дала је и једна добровољна ватрогасна бригада са Маљена, која је саградила ватрогасни дом усред планине и купила камион да гаси пожаре и притекне комшијама у помоћ у невољи. Без динара, само са добром намером, одржали су показну вежбу многима који се башкаре и кукају како им смета ово, оно или им не ваља држава. Наравно, тек планирамо да људским примерима поткрепимо наше тврдње. Таквих људи има на сваком кораку, само се не размећу по насловним странама, само понекад, најчешће суботом, у 19.15, виде се на Првој ТВ, када нижемо приче о Србији, која се воли и постоји, а постоји захваљујући баш њима и сличнима.
Чујемо да је последњих месеци радио ударнички, снимио је безброј прича. За данас најављује репортаже о једном Симкету из Баваништа који жели да поклони столарску радионицу добром раднику, а у наредним гледаћемо: једну Рајку која препарира све, од комарца до јелена; човека који је са оцем у фићи и са хармоником отишао за Сан Ремо, а вратио се без оца, са младом; Лунета Левајца из Мрчајеваца који је подигао споменик од пет тона свим песницима; причу о три сестре које су се удале за три брата; једну – и тога има! – о госпођи која, у 75. години, сама води предузеће са петнаест радника, и посебно необичну – о најстаријој крави на Балкану, старој 34 година.
Сазнајемо и да ће се Гвозден Николић из западне Србије ускоро запутити на север, у војвођанску равницу. То му је велика жеља. Каже да жели да упозна конобара који је служио Јосипа Броза Тита, Слободана Милошевића, Војислава Коштуницу и Бориса Тадића, али и једног немачког лекара који, иако је у позним годинама, долази бициклом на кућну адресу својих пацијената.”
ГЗС/Политика
