Чедомир
Матијевић са очевим сатом
сат
Чедомира Матијевића из Чачка био изнет
на продају 11. јула 1919. године у Бриселу. У
позно доба живота,
Божидар Матијевић (1922 – 1998) поклонио
је сину свој позлаћени
џепни сат. То бејаше најдража земаљска
имовина остарелог учитеља, а у кући се
причало да је новцем некад датим за
часовник могао да купи једног вола.
-
Отац никуд није кретао без „лонжина”,
сем на последње путовање – каже син,
Чедомир Матијевић (63).
Овај
Чачанин данас броји пензионерске дане
до којих је стигао као службеник Државне
безбедности, крајем прошлог века био
је и начелник Одељења ДБ у овом граду.
Приповеда нам да је сат, када год би га
узео у шаке, постајао путовођа кроз
успомене и прошла времена.
-
Он ме подсећао на све наше старе приче.
Почев од детињства у Виловима, очевих
гимназијских дана у Новој Вароши, па
одласка у партизане 1941. године. После
рата завршио је курс за учитеља, службовао
у нашем и околним селима. У првој школи
имао 93 ђака разних узраста, од малих до
маторих, а 1948. и следеће завршио је
Учитељску школу у Пећи. У првом и другом
основне био је и мени учитељ, строжији
него према другим ђацима, а 1960. доселили
смо се у Љубић код Чачка.
Збирка
породичних сећања даље каже овако:
-
УЉубићу је правио кућу и школовао четворо
деце, и могло је да се деси да немамо
хлеба али дан без „Политике” није
рачунао. Један примерак је, по његовој
вољи, стављен и у ковчег, на сахрани.
Причао ми је да је због новина, 1947.,
умало изгубио главу. Ноћу се
враћао са састанка у Новој Вароши, пешице
девет километара према Виловима, и
налетео на заседу Удбе
која је вребала четнике. Агенти
га оптуже да је, као јатак, понео „Политику”
одметницима, пребију али и пусте.
Међу
причама староставним помиње се и сат.
-
Отац га је купио од рођака Љубомира
Матијевића из Вилова, а овај је одмах
после рата служио војску у Словенији и
донео га отуда. Годинама, то је била
највреднија ствар у нашој кући. Мени је
то и данас.
Чедомира
је дуго копкало каква је била претходна
судбина позлаћеног показивача времена,
пре него што је доспео у посед Матијевића.
Зато је сео, написао писмо и послао у
Швајцарску, тражећи од некога у „Лонжину”
ко би знао нешто баш о том часовнику.
Иако није очекивао много, ускоро је
добио одговор који га је задивио.
У
поруци коју из Сан Имијера у Швајцарској
Чедомиру Матијевићу упућује компанија
„Лонжин”, документариста тог друштва
Фредерик Донз каже овако:
„У
вези са вашим сатом серијског броја
3.628.595 са задовољством вам шаљемо
информацију коју смо пронашли у нашем
регистру производње, писаном руком. Реч
је о џепном, позлаћеном сату, који има
калибар покрета 18.25. Фактурисан је
друштву `Бесијер` у Бриселу, нашим
дугогодишњим агентима за Белгију, на
дан 11.7.1919. године”.
Овај
часовник никад се није зауставио сем
приликом чишћења и замене опруге, а
Матијевић је израчунао да је његова
мала секундара досад откуцала 2,99
милијарди пута.
Г.
Оташевић, Политика