латио се када су он, као возач у руднику „Шумадија” и његова супруга, пре двадесет година, остали без посла.
,,Нисам имао избора, немаш куд... Деца ситна, ја и супруга без плате. Првих двадесетак рака ископао сам џабе, на жалост својим неким комшијама и познаницима, прискачући породицама у помоћ. Од тада се то претворило у мој посао. Зову људи са свих страна, највише из села. Остала нам села пуста, нема ко да сахрани људе, нема способног човека да ископа раку“ започиње Зоран причу.
,,На свашта сам наилазио, тешко ми пада кад неко испраћа свог најрођенијег. И ми смо људи од крви и меса. Опет, навикнеш се али често ми се некада у сну ређају слике а призори кукњаве тргну на јаву. Тешке су то сцене. Али мора неко и то да уради. Није лако, поготову ове зиме. Погледај ми зглобове, премрзли су, не помаже ни ватра коју наложимо. Држалица леди у рукама а земља смрзла по пола метра. Тврђа је, верујте, од бетона. Бетон пуца а земља жилава тешко се кида, одбијаш по грумен, користили смо и шпицеве чекиће... Никад не знаш на шта можеш наићи на метар дубине. Одговоран је ово посао пријатељу. Ја сам једини гробар који никад није окусио кап алкохола. Замисли те јаде: дешавало се да гробар упадне у раку пре сандука. Али такви са мном не раде. Ма шта ко мислио, тежак психички, физички и одговоран посао. Дубина,ширина и смиреност у најтежим ситауацијама нам је главна врлина. Сви кукају око тебе, наричу, а ти сломљен од копања стављаш им неког најрођенијег у земљицу црну. Пријатељу не може то свако“ приповеда Зоран док седи на оквиру гробнице.
А може ли да се заради, Зоране?
,,Дан и комад, ти је то. Хиљадарка и по, неко части некад мало. Било је и кад немају да плате, сиротиња. Тад се поздравим к`о човек, узмем залогај погаче алалим и одем кући. То се ваљда чуло од ува до ува, па зову са свију страна, Милановца, Краљева, Чачка... Упалим старог кеца и пораним. Једном смо ишли до Студенице. Кренем а кец издаде. Наставимо таксијем, и опет стигнемо на време. Ископамо, ал кад сам сабро доплатисмо. И то се дешава, ето“ вели он.

Каже да је радио све што се тиче овог посла, од копања рака па до купања и облачења покојника, али да је то ипак резервисано за неке друге.
,,Мислим да сам једини гробар на бироу. Хтео сам да региструјем и неку фирмицу за превоз и укоп покојника али недадоше средства на конкурсу. Кажу: `Градско зеленило` је довољно. А најбоље прођу они у капели. Части колико хоћеш, али то у Чачку ради само један човек и то не дају више ником. Конкурисао сам на Градско гробље али кажу имамо довољно радника. Зато сад овако радим на позив, немам избор. А чујем да ће да нас јуре инспекције па ко не плаћа порез на 1.500 динара платиће казну“ истиче Зоран.
Какав живот он води, како будућност изгледа из љегове перспективе?
,,И они који возе авионе и камионе, и они без крова над главом, овде заврше. Маните се људи судова, свађа, злобе и пакости. Све то вам овде не треба, овде су сви исти“ рече Зоран и удари крампом у иловачу. Да не касни, вели.
ГСЗ