надалеко су позната и стога је све чешћи избор грађана на трпезама. Јекослав Пурић из златарског села Радијевићи, један је од највећих произвођача хељде и спелте у нововарошком крају. Он је одлучио да знање које је стицао на Агроносмком факултету, примени и на стрмим, дивљим теренима родног краја посадивши ове житарице.

“Упрскос суши и лошим временским условима, задовољан сам приносима ове године. Хељдино брашно смо продавали до сада по 200 динара а спелтино по 180, али због читаве ситуације и поксупљења горива ћемо и ми морати дићи цене за неких 20 одсто. На овим неприступачним брдима, тешко је узгајати било шта. Само да се преоре земља од Јадовника до Чемернице је изузуетно тешко, али свесни смо да ништа није лако и да новац не пада са неба, зато смо заврнули рукаве. Након што се земља узоре, хељда и спелта се суше, складиште и након тога сукцесивно мељу, према потребама тржишта”, каже Јекослав за РИНУ.

Овај златарски домаћин још 2003. године посадио је хељду на само четири хектара, кад о томе нико није ни размишљао. Данас, седмнаест година после, своје засаде проширио је на 24 хектара, а хељдино брашно продаје се од Прибоја до Суботице.

“Ове житарице су једно време биле запостављене. Због своје црне боје, хељда је дуго сматрана сиротињском храном и као таква била је искорењена са ових њива. Међутим, последњих година постала је изузетно популарна због својих лековитих својстава, па се сада много више тражи него остале житарице”, рекао је Јекослав.

Хељдино брашно најслађе је када се самеље под каменим точком воденице поточаре, а иако некад намењена само сиромашнима сада се се спцијалитети као хељдопита налазе у понуди најскупљих ресторана.

ГЗС/ РИНА