штампајући на папирним кесама својих производа поруку: „100 година са вама, пријатно”. Раднице кажу да је ова, некад екмеџијска радња, основна уствари 1990. године али у Сјеници, одакле се власник касније преселио у Чачак.
У Чачку, иначе, постоји неколико локала и радњи који су већ ступили у трећи век, рачунајући по години оснивања. Најстарија је кафана „Цар Лазар” на уласку у Циганмалу, која је ту подигнута још 1883, само једном је президана (1903) али никад није мењала ни темељ ни назив, по чему је јединствена у Србији. Мало даље, у самој Циганмали, је грнчарска радња „Стојковић”, отворена 1888, која и данас продаје земљано посуђе, а такође никад није мењала адресу.
Ево шта о старим чачанским дућанима бележи у једном раду профсор универзитета, др Милош Радовановић:
„Евлија Челеби у свом путопису, при проласку кроз Чачак 1664. године поред других садржаја у насељу, помиње и два хана. Ови објекти су сигурно страдали у немирним временима и ратовима, али су касније поново обнављани или грађени нови. Знамо да се на простору некадашњег комплекса Брусница, на месту бивше старе робне куће око устанака, налазио велики турски хан уз који је изгледа била и мезулана. Податке о томе имамо, у сећањима старих Чачана из XIX века, као и материјалним остацима. Овај хан се вероватно налазио на крају чаршије уз главни друм који је из насеља водио за Карановац. Неки турски ханови су дочекали и ослобођење од Турака, а њихови власници су и касније долазили у Чачак да их продају или наплате кирију од Срба.
После ослобођења, поред затечених турских ханова, Срби почињу да граде и нове угоститељске објекте – механе које су биле сличне хановима. Тако Ужички епископ Никифор Максимовић већ тридесетих година XIX века, у близини епископског двора, подиже гостионицу и три дућана. Ова механа или Владичин хан како се још звала, налазила се на простору од Владичиног конака, односно данашње зграде Гимназије па према Рајићевој улици.
Прота Кречковић у свом опису о изгледу вароши четрдесетих година XIX века, по сећању своје мајке наводи: Најглавније механе – анови у то време у Чачку били су: Владичин ан, где је сада гостионица манастира Сретење, преко пута Гимназије, Сокића ан, где је сад гостионица Драгачево у ул. Краља Александра и Сатарин ан на Малом пијацу. Кривачић у својим записима 1855. године помиње и Кандића ан на чијем месту је касније саграђен и Хотел Русија. Међу овим хановима сигурно је било и турских објеката који су касније добили и име по новим власницима.
Угоститељско занимање је врло брзо после ослобођења постало привлачно и раширено. То видимо и из списка еснафа у вароши Чачку из 1836. године, где су угоститељска занимања по броју чланова на првом месту, чак и испред терзија и абаџија. Тако је по овом списку забележено: 8 механџија, 3 ашчије, 7 кафеџија и меанџија и 12 екмеџија који су се бавили и механским послом, а било је и занатлија других занимања који су се успут бавили и механским.”
ГЗС/РИНА.РС
