завичајне ауторке Јованке Живановић. Програм је одржан у оквиру манифестације „Штампана реч 2020ˮ, а поред ауторке о публикацији су, из угла књижевних критичара, говорили Данијела Ковачевић Микић и Слободан Николић. Током књижевне вечери одгонетнуто је неколико слојева по свему нетипичног штива. Овај густо ткан рукопис објављен је прошле године у оквиру библиотеке Лађа, ИК Градац К из Чачка.
На самом почетку романа о роману како га је назвала Данијела К. Микић налази се необично писмо Чуду, а мистерија и дубока размишљања која се назиру у првим редовима обећавају да ће пред читаоцима искрснути несвакидашња прича. Латинска изрека гласи Nomen est omen – име је знак, иако ми не знамо како се главни лик зове, знамо да је Шетач што је већ само по себи битно обележје. Тај Шетач свој рукопис оставља на клупи у парку можда са надом да га неко Чудо узме, али можда и са надом да ће бити одбачен у канту за отпатке. Но, како то обично у животу бива да ништа није случајно и овде се појављује један нови Макс Брод који покушава да остављеним страницама удахне нови живот.
„Зове ли се такав план ишчекивање чуда? Да ли је то шегачење или вера, и могу ли се једном сасвим нерационалном поступку дати оба имена?ˮ питање је које је поставила ауторка у књизи, а један од одговора дао је Слободан Николић, уз осврт на посве загонетну личност главног јунака. „Човек 20. века упркос свим жељама да се уједини је дубоко разједињено биће. Биће које пре живи тамо где нема никога него тамо где су сви. То може бити један од малених трагова за тумачење Јованкиног остварењаˮ, између осталог је казао Николић.
Цело штиво заогрнуто је „силазком или успењем ка месту где борави смисао постојањаˮ. У данашњем, све више профаном свету где је глад за новцем превазишла менталну глад, није лако упустити се у писање некомерцијалне књиге која захтева посебног читаоца. Данијела Ковачевић Микић је дубоким тумачењем осветлила садржај који се крије испод можданог плашта главног лика. На самом почетку излагања нагласила је да је „реч о врло кондезованом и згуснутом штиву које је тешко саопштиво другима. Јованка нас смешта под мождану кору свог јунака, води нас у нутрину главног лика, упознаје нас са оним што је неизрециво, покушава да нас проведе његовим путевима самоспознајеˮ.
Права мера човековог раста огледа се у његовом духу, Јованка Живановић се у својим делима управо бави таквим људима. „Све што пишем посвећено је људима који су хиперсензибилни, о њиховим драмама које се одвијају дубоко унутар бића и колико год била велика њихова слабост желим да нагласим да је истовремено и велика њихова снага да се суоче са собом и својим патњамаˮ, казала је Јованка Живановић, а потом је прочитала одабране одломке из свог рукописа.
Шетачу – лику око којег је испреплетан цео механизам унутрашњег превирања и запитаности над светом и у световном недодирљивог, незаинтерсованог и непознатог човека свакој особи у граду чијим је улицама ходао било је лакше бранити се ћутањем и писањем.
Глас западне Србије
