скоро пола столећа. У „Слободу” је први пут крочио 1968. године, као првак Школе ученика у привреди, и никад неће заборавити те срећне дане.
– У то време и ученици су примали плату, сасвим пристојну. И добродошлу нашој кући на Сувом брегу, из које је радио само отац – каже Вучићевић за „Политику”.
Ових дана прикупља папире за пензију и свега има вишак.
– „Слобода” је 8. јула 1971. у радни однос примила цело моје одељење машинбравара из ШУП „Бранко Милошевић Металац” и ја сам радио до 20. септембра те године, па отишао у ЈНА, у Љубљану. Ту и у Нишу служио сам отаџбини тачно 15 месеци и одмах по демобилисању, после само неколико дана, вратио се за своју машину у „Слободи”, и непрекидно радио од 26. децембра 1972. до 6. јуна 2017. године.
Колико је то радног стажа:
– Временски 44 године, осам месеци и 20 дана, а са бенефицијама 52 године и три месеца.
Све у истом колективу, и то у фабрици муниције. Алал вера. Тешко му је да одједном, без застајкивања, наређа имена све деветорице директора који су водили фабрику у том полувековном међувремену, али одлично памти важне странице из свог радничког животописа.
– Било ми је пуно срце кад сам 1985. добио звање мајстора петог степена. Тада сам, претходно променивши многа радна места, већ био одржавалац погона и остао пуних 36 година, и то у најопаснијем делу, у пиротехници.
Приповеда да је са електричарем Радованом Савићем заједно радио дуже од четири деценије, на монтажи нове и обнови постојеће опреме, обуци млађих колега, помажући инжењерима код решавања бројних проблема, и више хаварија, какве доноси производња муниције.
Априла 1999. срели смо се у чачанском насељу Суви брег и оба се сећамо шта је тада рекао: „Могу да убију и мене и ’Слободу’, али не могу Србију.”
– На почетку агресије НАТО морали смо да изместимо машине и опрему из фабрике у Јездини, мислим у 300 камиона. Па смо их постављали поново по селима и пуштали ратну производњу у задружним домовима: у Милићевцима комплетирали артиљеријску муницију, у Вранићима радили муницију од 20 милиметара, у Чачку код гробља упаљаче. Све то док је бомбардовање још трајало. А кад се завршило морали смо све машине да вратимо у фабрику и још једном монтирамо, сада у срушеним халама.
Убрзо је, на предлог тадашњег генералног директора „Слободе”, Радомира Љујића, добио највеће признање у животу. Председник СРЈ, Слободан Милошевић, одликовао је Радослава Вучићевића Орденом хероја одбране и обнове земље. А добитник подсећа на занимљивост из тих дана:
– Још раније био сам члан Српске радикалне странке и кандидат за посланика, а једног дана јесени 1999. догодило се да у страначке просторије у Чачку дође Томислав Николић. Сви заједно гледали смо други дневник РТС-а и он није могао да верује да су мене пустили већ у другом минуту, са изјавом поводом одликовања.
Али политика, као и живот, има своју збирку „прохујалих времена”, па је Вучићевић после 5. октобра 2000. смењен са места члана Управног одбора ХИ „Милан Благојевић” у Лучанима („Иако смо се борили да одржимо и ту фабрику и нисмо добијали накнаду за чланство”).
Каже да је ономад, пре одласка кроз капију „Слободе”, обрисао 500 прековремених сати.
– И раније сам. То је била моја друга кућа. Или прва, можда сам у њој провео више времена.
Извор: Политика, Гвозден Оташевић