1912 – 1918, и њихови живи другови што су у јесен 1918. донели зору у усправљену Отаџбину, изборивши се за крст часни и слободу златну.
За њима путују вечна, непролазна слава и ловор победника у Првом светском рату, али њихове су и мајчинске и сестринске сузе проливене за онима који су скончали у ратном огњу, њихово је и мутно око и ћутање сирочади што су у Србији чекала очеве који им више неће доћи. Ево ратних слика, чемера и славе, смрти и радости...
***
О јесени 1915. у положај наше војске на Каблару приспе Матија Васовић (1844) из Дучаловића са суседног Овчара, тражи сина Велимира. Овај је, ступивши у собу, благо прекорео родитеља што се, без преке невоље, промеће кроз борбу и опасна места.
- Донео сам ти преобуке и нешто да презалогајиш – вели отац, пружајући му завежањ са вешом, и чанак.
Капетан слуша и не уплиће се, види да ће Матија да настави:
- И да ти још нешто рекнем. Има доста твојих другова који су кући дошли.
- Па, не мислиш, ваљда, да бих и ја то учинио – узврати син?
- Рачунам, боље ја да дођем теби, него ти мени. Да си ми се појавио пред кућом секиром бих те сачекао – превали преко зуба остарели сељак, који је на плећима осећао белеге три године Јаворског рата а у овом трену бранио част, као последње уточиште српске породице.
***
Из мртвих међу живе вратио се Вуксан Тошић (1895 – 1975) из Гуче, који је сам описао свој повратак и белешку предао Историјском архиву у Чачку:
„Године 1918. остављам јединицу. Из Краљева пешачим кроз ноћ, стижем у расвит, прилазим близу куће. На путу сретнем старца по имену Миљко. Комшије смо, познајем га добро. Пружим му руку и питам се са њим. Руку ми стеже па ме упита одакле сам и од кога рода. Ја му кажем чији сам али ми не хте веровати па ми вели да је Вуксан, то јест ја, прежаљен пре годину и по. Понављам му да сам то ја и да се мојој кући врати и да муштулук тражи. Али, чича ми не смеде веровати...
Прилазим близу авлије. Никога у дворишту нема. скидам с рамена машинку. Цео рафал, двадесет метака, одједном испалим. Излазе укућани па ме читаво гледе. Изгубили наду, прежалили ме. Тада ми сестра шири руке од милости и врисну. Отац од радости плаче. Околина цела долази да види мене потопљеника. Причају ми како су ми подушје издавали...”
***
Шест година војевања, шест љутих рана, утиснуле су своје белеге на лице Романијца Јована Зековића, да га ни најближи нису препознали, кад им се указао на повратку. Њега је ратна стаза повела преко 50 држава и два океана и на православни Васкрс 1918. спустила на Солунски фронт, да се заједно с браћом избори за повратак и слободу отаџбине.
„Тако сам се 1915. нашао у Будимпшети и после два мјесеца обуке у Филип – Ћаби послали су нас на фронт у Галицију, у бој против руске војске.
Нама Србима било је изузетно тешко у аустроугарској трупи, гдје су Хрвати и муслимани имали велике повластице. Зато сам, са земљаком Душаном Велетићем, родом од Калиновика, решио да бјежимо Русима. Потрчим право према жици и почнем се провлачити, руке и ноге сам искрвавио, униформу поцепао и очекивао пуцањ у леђа, али сам на сву срећу прешао жив. Кад је разводник примјетио да нас нема дао је узбуну и почела је паљба у нашем правцу а Руси узвратили, отворила се борба око нас двојице. У кишној ноћи могли смо дукате бројати од светлости испаљене муниције.
Видимо на хоризонту, Руси излазе из земље, опколише нас и уперише пушке `московке`. Један од њих ускочи до нас, ухвати нас за дроње и избаци из рова. Питају нас да ли смо православци или они други? Ја кажем да смо Срби. `Как богу молајет?` Издеклемујем `Оче наш` без грешке, а они кажу: `Харашо, прјам как и ми`. После нас је један Козак повео у сабирни центар, он на коњу а ми пјешке.”
Солунски фронт 1918, јуриш Српске коњице, фото: „Шумадијска дивизија 1914 - 1918”
Гробље у Ваљеву, јесен 1914. испраћај Алексе Јанковића, мајора из Јагодине, рањеног на Мачковом камену:
„Музици је било забрањено. Дира рањенике. Тек при крају вароши почиње један трећепозивац на закрпљену трубу, по сећању, жалосни марш... И старији и млађи сахрањивани су подједнако. Без церемоније; што брже.
Милосрдне сестре, Рускиње у белом, вратише се од моста. Блато. Ту војник, који је носио венац, подупре раменом мртвачка кола да изгура. На пантљици је стајало:
`Моме брату Алекси`.
За колима је ишао један кошчат сељак, обвезник. Испред кола тапкало је у опанцима одељење трећепозиваца у гуњама. Негде шешир, негде шајкача. Пушка о ремену. Одећа у закрпама. О туру чичкови. Многима флор око рукава; понегде и два. Чичица, који је носио покојникова одличја, имао је на леђима врећу из које је вирила флаша. Сељак што је носио црквени барјак држао је о куку велики врг за воду. Сеиз је водио коња, откована у обе предње ноге. Поп је биркао с камена на камен задижући мантију до више колена. Покојник бејаше јунак. Није било грађана, ни власти. Неколико покојникових класних другова разговарали су о стању на граници. Јован Претеча, на црквеном барјаку, вртео се по пакосном ветру и обмотавао око мотке. Из кућерака влажних и подлупљених излазиле су бабе у црнини и пристајале уз сахрану, да се узгред исплачу и за своје јаде. Неколико још неприздравелих војника из Јанковићева батаљона набадали су штакама иза пратње. Брат је подупирао мртваца да не испадне из кола.
На гробљу пет другова, официра, понеше сандук. Шесто место оста празно. Један старчић, сељак што је силазио низ брдо, прекрсти се и подметну раме. Код гроба изненада закука једна жена. Туђа. Брат баци грош у раку. Трећепозивци, уморни од држања на готовс, опалише без команде. Док је поп читао `сагрешенија вољнаја и невољнаја`, дојило је ждребе кобилу из мртвачких кола. Командир викну: `У двоје редове, надесно`. Пола их се окрете налево. Златну медаљу за храброст и знак вишег курса Војне академије оставише за мајку…”
***
Артиљеријски наредник Милета М. Продановић (1883 – 1945) из Прањана код Чачка, убележио је у дневник 1915:
„Недеља, 29. новембар. Рано сам се кренуо за Скадар, пре него што пође батерија, јер ме командир упути да купим нешто за јело и пиће док они дођу, а нареди ми да га сачекам код топовског парка, кога смо ми замишљали да нас чека у Скадру. У 10 сам стигао у варош пуну силна света бежаније и војске, тако да само по улицама меша и купити се за јело није имало ништа. Нађем нашег коначара и он ми рече да ће наш бивак бити код старих касарни на севереном делу вароши, на путу који води за Ђаковицу. Изађем на ту страну и сачекам батерију. Од топовског парка, од хране и удобности, коју смо ми очекивали и надали се да ћемо овде имати, нема ништа. Разочарење још веће.
Одмах по нашем доласку, непријатељски аероплани преко Тарабоша од Бара дођоше и бомбардоваше логоре око вароши; мало подаље од нашег логора падоше две бомбе, од којих је један војник погинуо. Већ страх и разочарење све више човека притискује, хране нема, изделисмо оних шест џака брашна војницима, а још нам траје волова, па смо по неког клали. Ружно и кишно време, умирање војника веома велико, свако јутро поред нашег логора протерују по неколико воловских двоколица натоварених као дрва мртвих војника за сахрану; аероплани готово сваки дан бацаху бомбе, топова за гађање истих нема. И што има брдских, немају муниције. Старешине и колико би хтели набавити храну за људе немају средстава да је донесу, јер стока готово сва остала на путу. И што је преостало то сад без хране липсава. Сваки је готово остављен самом себи, да се што збрине и набави за храну. Наш папирни новац неће да примају и ако ко притешко да плати банку више од 5 до 5.50 динара у сребру.”
Србин на Крфу: кости, кожа и шајкача, фото: „Шумадијска дивизија 1914 - 1918”
Капетан Радомир Цвијовић, уписивао је на ивицу своје свеске и ситна збитија, као што је ово из јесени 1915. и боја против Бугара у јабланичком крају...
„ Један капетан из П. спроводио је заробљене бугарске војнике и једног капетана. Оба капетана су уз пут разговарали. Бугарин осуђује рат, жали Србе, вели да је русофил. Воли Србе и зато се у вароши П. оженио удовицом једног српског капетана, са двоје деце.
Заинтересован овим Србин, пошто је и сам из П. пита Бугарина, како се зове госпођа? Бугарин из џепа извади фотографију једне лепе жене са 2 детета и пружи је Србину; Ово је моја жена! Србин узе, погледа, заљуља се, седе, заплака и пољуби децу на слици.
Бугарин се уплаши! Србин му пружи слику, говорећи кроз сузе:
„Ово су моја жена и деца.Чувај ми децу, а жена ти џаба.”
***
Ратни извештач свих српских листова са Солунског фронта, Младен Ђуричић, овако је дочарао одсудну победу српске војске над Бугарима, 15. септембра 1918. на Добром пољу, у гудурама планине Козјак:
„А тамо горе, иза бугарских линија, на стотине метара, нема ничега. Широк ватрени појас, који је кренуо са наших положаја захватио је и спржио све до мочваре. А иза ње су сви пролази засејани лешевима. То је бугарска резерва, изгинула од граната. Те лешине изазивају ужас. Има и полупечених, а има сасвим сагорелих. Већином су згрчене, раздрљених груди, са ужасом слеђеним на лицу. И оне су махом окренуте Србији. У бекству.
Пре 20 часова овде је ударио гром наше освете. Пре двадесет часова одавде је, испред наших бајонета, кренуо ужасан и невиђен пожар у правцу Србије. И сад је ова планина обучена у огањ који све више расте, кога гоне бесови ветра и наше освете. Да би ужас био већи, сваког часа урликне понеки тајни бугарски магацин и одлети до неба, и тамо се распрскава, приређујући највеличанственији ватромет у част нашег повратка.”
***
Наредник Милета Продановић записује у дневник како тече повратак у отаџбину:
„Субота, 6. октобар 1918. Дивизион се кренуо са преноћишта из села Елез Хана у 7 часова. Време се беше излепшало, хладан ветар дуваше. Изнад пута наш брдски пук стајаше спреман за полазак, чекаше да ми прођемо па да уђе у колону. На све стране поред пута виђаху се силне разбацане непријатељске архиве. Прође нас и командант Друге армије војвода Степа аутомобилом. Око 8 часова возови се почеше пети уз брдо и без застоја излажаху.
Стрме стране Качаничке клисуре су се високо уздизале са обе обале Лепенца који у своме каменитом кориту хучаше, а изнад овиг сурих стена видели су се орлови који вијају, круже и шестаре, јер беше меса лешева на све стране.
Око 9 часова већ улазимо у најтешње грло теснаца Качаничке клисуре, где се виде силни трагови непријатељске пропасти. Колоне Једанаесте немачке армије које су одступале од Тетова биле су заузећем Скопља одсечене па су се морале кретати новопросеченим путем који излази испод Елез Хана на овај пут за Качаник. Како је пут кроз клисуру био закрчен, то је пролаз био тежак и маса непријатељских кола и коња, ваљда гурајући се, отискивала се низ стрме стране у Лепенац и на железничку пругу. На све стране виђале су се разбацане хартије и књиге немачке и бугарске архиве, поломљена кола, излупани сандуци, разбацане разне ствари и материјал, аутомобили и моторбицикли, бурад, санитетски материјал, каре и остало. Виђаху се и мртви неодрани коњи на све стране. Распадајући се они су кужили ваздух и велики се смрад осећао.”
***
Душа српска увек затрепери на помен стихова Владимира Станимировића, уклесаних на споменику минулих војника и официра Дринске дивизије у селу Агиос Матеос на Крфу: „На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци: нећемо им никад стићи. Поздравите Oтаџбину, пољубите родну груду. Спомен борбе за Слободу, нека ове хумке буду.”
ГЗС/„Политика”/ Г. Оташевић
