Велимир Васовић као наредник у земуници на
Солунском фронту (1916) (Фото породични албум)
између два напада Аустроугара иде
ли скоротеча из команде, носи ли глас шта ће и куда ће. Јесен 1915. у Рошцима
мучно је одмицала, кише су се састављале у низ, а чета капетана Радомира
Цвијовића, кад се да прилика, сетно је погледала ка свом завичају. Јер, сви у
њој и сви земљоделци, потекли су из четири села – Марковице, Ртара, Дучаловића
и Негришора – на суседном Овчару, који је од овог кабларског стења одвојен само
сутјеском Западне Мораве. Али, ово је рат, коме друга година а коме четврта.
Велимир Васовић (1876) из
Дучаловића био је под пушком још од 1912, долазећи накратко својима, да би
видео како су и загрлио невесту. Те јесени отац Матија (1844) баш га се ужелео,
па се спустио низ Овчар, прегазио Мораву више Бање и успео се уз Каблар да би
видео сина поднаредника. На положају у Рошцима, дежурни је увео сељака у
капетанову собу и ту се овај упита за здравље са старешином. Знају се, из истог
су села: Радомир је учитељ у Дучаловићима, и он је у војни од 1912, и сад, ево,
командује својим ђацима и сељанима.
Позвали су Велимира а овај је,
ступивши у собу, благо прекорео родитеља што се, без преке невоље, промеће кроз
борбу и опасна места.– Донео сам ти преобуке и нешто да презалогајиш – вели
отац, пружајући му завежањ са вешом и чанак.
Капетан слуша и не уплиће се,
види да ће Матија да настави:– И да ти још нешто рекнем. Има доста твојих
другова који су кући дошли.– Па, не мислиш, ваљда, да бих и ја то учинио? –
узврати син.– Рачунам, боље ја да дођем теби, него ти мени. Да си ми се појавио
пред кућом, секиром бих те сачекао – превали преко зуба остарели сељак.
Матија је тог трена на плећима
осећао трагове три године Јаворског рата (1876–1878), а у души заклетву
отаџбини. За одбрану Србије старац је могао да понуди само још тих неколико
речи, стрепећи за име породице, бранећи част као последње уточиште српског
сељака.
Ова кратка повест у Васовићима се
одржала путујући од оца ка сину, и на век од почетка Великог рата приповеда нам
је инжењер Драган Васовић (78) из Чачка, унук Велимиров и праунук Матијин. Део
породичне памћенице посвећен је и Цвијовићима с којима су његови преци били
сусељани.
Стари Цвијовић, Коста, фамилијаз
у школи у Марковици, имао је Радомира и Светомира. Први је завршио учитељску
школу и вратио се у родно село да просветује, а за шест година ратовања добио
чин потпуковника, највиши који се у резерви могао стећи. Други Костин син,
Светомир, дипломац Војне академије у Београду, служио је Србији читавог живота
и у пензију отишао као дивизијски генерал.
Дубоко у јесен оне године, чета
Радомира Цвијовића обрела се на Власини, где је Десети пук био брана Бугарима,
штитећи одступницу српској војсци на југ. Ту је Велимир Васовић, најзад, бацио
опанке од куће понете, пошто му је капетан Цвијовић доделио чизме, скинуте с
неког бугарског официра. Како се до њих дошло?
Једне новембарске ноћи, наиме,
капетан је од команданта Десетог пука, пуковника Владимира Туцовића, добио
задатак да са четом заустави бугарски пук. Међутим, Цвијовић је одмах затражио
да му се наређење изда написмено.– Шта ће ти то, Радомире? – упитао је
пуковник.– Па ето, хоћу да ставим у леви џеп копорана, поред срца. Па кад
изгинемо у неравноправној борби и дођем код Светог Петра а он ме пита –
„Радомире, што си погинуо?” – ја ћу да му одговорим: „Послао ме мој пуковник да
погинем” – узвратио је капетан из Дучаловића.
И извршио задатак. Најпре је
послао извидницу до непријатељских ровова а затим и целу чету, јер су Бугари
били отишли у село да се огреју. Зором, док су се враћали на положај дочекала
их је страшна ватра из сопствених ровова. Чета српских сељака са Овчара разбила
је део бугарског пука а други заробила, и стекла велики плен у оружју и обући.
Радомир Цвијовић је за такво јунаштво добио Карађорђеву звезду и чин мајора.
По повратку из рата наставио је
да ради као школски надзорник у Чачку, где је и сахрањен. Васовићи почивају у
родним Дучаловићима, Матија се упокојио 1929, а син Велимир 1958. године.
Гвозден Оташевић, Политика
