„Домис“ је породична фирма на породичном
имању. Одакле идеја за тако нешто, и зашто баш у Миоковцима?
Кузмановићи су на садашњем
породичном имању присутни од далеке 1896. године, када се ту доселио мој
прадеда. До данас су остали ту, где су се рађале све будуће генерације, а на том имању сам и ја
створио све што имам, јер сам од малих ногу имао идеју да овде направим нешто
конкретно. Још од осмог разреда знао сам да ћу бити приватни предузетник, то ми
је био једини и основни циљ. Прошле године сам прославио 30 година свог
предузећа, а за то време много тога се издешавало.
Какви су били почеци предузећа и како је дошло до његовог оснивања?
Најпре је 1981. године основано
мало породично занатско предузеће, и од тада непрестано растемо и усавршавамо
се. Најпре сам након завршетка основне школе учио занат код свог комшије
Драгољуба Сретеновића, где сам заједно са његовим сином Дојчилом правио циглу,
и нисам се либио да од раног јутра мешам блато. Након комшије Сретеновића,
уследио је „Универзал“, где сам додатно испекао занат, а допринос ове фирме
предузетничком духу Чачка, који се данас на жалост гаси, је неизмеран.
Прву већу зараду остварио сам
косачицом купљеном уштеђеним новцем, а прву столарску машину за израду
ламперије сам набавио у Ариљу од пријатеља кога сам случајно упознао. Приликом
оснивања предузећа помогли су ми многи пријатељи и познаници. Драган Васовић
ми је омогућио да поставим прву приватну трафо-станицу и далековод у округу. Основао
сам и управни одбор, што је у оно време изгледало чудновато и смешно.
Одакле идеја да се у приватном предузећу направи управни одбор?
Управни одбор сам направио јер је предузеће
прерасло моје могућности, са разгранатим послом и више од 150 запослених. У
таквим околностима схватио сам да са својим менаџментом не могу добро да
управљам, па су ми стручни саветници били неопходни. Због тога сам позвао професора Ђукића из
Чачка, Велимира Дробњака, генералног секретара у кабинету Слободана Милошевића и друге, јер
су сви они били моји купци и пријатељи. Милошевићев секретар је посебно помогао
око питања депоније, када је донета одлука да она у Миоковцима не може градити.
У то време замисао управног одбора у приватном предузећу била је
страна, газда је био све, а Ваша идеја је била да се искористи знање стручњака
у управљању?
То изгледа необично, али мора се
схватити да смо имали ситуацију да једно мало предузеће, са власником који има
средњу стручну спрему, почиње да извози, креће у велике пословне подухвате, у
време приватизација и стечаја, па се поставило питање да ли ићи стопама других, или направити
нешто јединствено. Стога је стручна помоћ била неопходна. Они су ме
посаветовали, и помогли ми да не одем путем као сви други приватници, и мада су могли да ми
наместе буџетске послове, ја са таквим управним одбором нисам урадио ни један.
Ни данас их не радим, не учествујем на тендерима нити намеравам да радим o
трошку народа. Верујем да
сам образовао један
моћан управни одбор, састављен од угледних и способних људи, какав је ретко
које предузеће имало. Заједно смо направили нову пословну стратегију, нарочито
према извозу.
Какав је утицај ималa политика, будући да су Вас
везивали за многе политичке партије, ЈУЛ, СПС, Нову Србију?
То је веома необично, јер сам ја увек
био уз оне који нису на власти. Целог живота сам поштовао актуелну власт, и
пошто никада нисам дизао буку приликом њене смене везивали су ме за разне политичке
опције, од Слободана Милошевића, преко Нове Србије, до ДС-а.
На која три посла сте највише поносни?
Много је послова, и на сваки сам
поносан, јер се сваком појединачном послу посебно прилази, па морам набројати више
њих. Када је o Русији реч, ако радите за један Гаспром, за један Лукоил, радите њихове управне
зграде, и радите за председника те државе, као и руску цркву на реци Јордан у
истоименој држави, то је један сегмент и велики успех. Други је Украјина, где
смо као приватна фирма из Србије обављали послове за председника државе Јануковича,
а поред тога и за за цео пословни врх те земље. Трећа је Црна Гора, где се
такође радило за државни врх, затим Хрватска, где није било послова са
државницима. Све
су то крупни подухвати, а трају већ дуже од 20 година.
Какво је стање данас?
Пре четири године, када је почела
криза, схватио сам да она неће проћи, па сам предузео неколико корака како
бих себи лично и својој фирми олакшао ситуацију. Продао сам кућу на Златибору и
породици образложио да су две куће превише за издржавање, радницима сам рекао
да боље неће бити, и да се морамо борити да проширимо тржиште, имајући на уму
квалитет и цену. Пошто је криза захватила многе земље, почели смо да штедимо на
свим пољима. Уз реорганизацију и нове производе, ове године смо кренули на
четири нова тржишта, на три континента, то су Швајцарска, Шведска, Казахстан и
Кенија. Зашто мислим да криза неће проћи – прираштај становништва на Земљи је
велики, ново становништво долази махом из неразвијених делова света, разлике у
богатству, прохтевима и условима живота су велике, што погодује опстанку кризе.
Привреда Србије је данас у тешкој ситуацији, без изгледа да се у скорије време
поправи.
Да ли Вас будућност плаши?
Не, не плаши ме сама будућност, ја
релно сагледавам ствари, оно што ме у суштини плаши јесте игнорисање проблема и
гурање главе у песак попут ноја, односно нечињење било чега да се стање поправи.
Ми имамо стотине хиљада хектара необрађене земље, и не улажемо у развој
пољопривреде, а очекивања су нам неосновано велика. На пример село Миоковци, из
кога ја потичем, на шта сам поносан, и то често истичем, у њему нема необрађене
земље. Једино ту ловци могу нормално да лове дивљач у природи, јер је уређено и
искрчено, док у другим селима лове асфалтом због запуштености. Иако сам
предузетник, поред тога обрађујем и три хектара очевине, што ми није посебно
важно, али ме је срамота да та земља остане наузорана. Кад сви будемо тако мислили имаћемо шансу да
преживимо и напредујемо, док у оваквим условима, када је све запуштено, места
за напредак и бољитак нема.
Гест вредан пажње –
Кузмановић није заборавио заслуге
За многа
добра дела нико нам неће рећи ни хвала, али је Драган Кузмановић одлучио да
прекрши тај неславни српски обичај. Власник фабрике у Миоковцима позвао је
ономад на вечеру неке људе који више нису радно активни, желећи да им на
скроман начин, дружењем у гостујућем салону „Домиса“ каже хвала што су му некад
помогли, или показали пут. „Осетио сам потребу да позовем људе који нису више
активни, који су отишли у заслужену пензију, да осете да неко мисли на њих и
цени њихово учешће у стварању и развоју фирме. Захваљујем се свима, јер је
свако од овде присутних оставио неки печат и део себе“, рекао је Кузмановић том
приликом.
На окуп
су дошла позната имена политичког и привредног живота из прошлих деценија,
а домаћин је уз помоћ тих живих ликова,
са једном или неколико реченица насликао и свој и њихов животопис. Захвалио се
многима за пружену помоћ, Драгољубу Сретеновићу, како каже, његовом првом учитељу
у пословном подухвату, Драгану Васовићу
који му је омогућио иградњу трафо-станице, Миленку Николићу, другу из клупе који је већ 20 година
у предузећу, Гвоздену Оташевићу, како је рекао, свом ментору у области медија и
врсном новинару каквих је данас мало, и многим другима.
„Када би
Mиоковци имали још
тројицу људи попут њега били би најнапредније село у Србији“, рекао је о
Драгану Кузмановићу Драгољуб Сретеновић, његов први послодавац.
Милена
Богићевић, некада професорка код
које је Кузмановић, према сопственом признању, једва имао двојку из
мостоградње, посебно се похвално изразила о бившем ученику. Двојкаш је у
Прибоју градио висећи мост распона 120 метара, што је био први случај да фирма
„Ратко Митровић“, у којој је професорка Богићевић била технички директор, не
добије посао у том месту. „Он је данас велики менаџер и
стручњак, направио је велики продор којим је отишао у свет, и надмашио свог
професора, што представља највећи успех. Човек који је последњег часа у години
добио двојку направио је резултат какав у Србији није нико. Посебно ми је драго
што о њему нисам ништа лоше чула, он је сјајан човек“, рекла је професорка
Богићевић.
„Када је схватио да му је потребна стручна помоћ, одабрао је седам
најспособнијих људи у области економије и привреде у Србији. Задатак тог
управног одбора био је уређење унутрашњих односа у предузећу, у организационом
и производном смислу, као и давање препорука за правилан наступ на иностраном
тржишту. Знање, стручност и искуство тог тима био је покретач напретка и
развоја „Домиса“, пошто је Драган знао да искористи наше потенцијале, због чега
смо ми дали свој допринос са великим ентузијазмом“, рекао је др Велимир Дробњак, некадашњи председник Управног одбора „Домиса“.
Иначе,
„Домис“ је породично предузеће које је на сопственом имању у Миоковцима основао
Драган Кузмановић 1981. године. Настало као
мала занатска радња, за три
деценије прерасло је у велико привредно друштво са више од 100 запослених, које
послује на неколико континената.
ИЗВОР –
ГЛАС ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ