, слике из својих збирки које дају преглед збивања на нашој сликарској сцени у минулом веку. Истовремено, у једној од водећих галеријских кућа Србије постављена је изложба тих ремек – дела, на којој су радовима заступљена 22 уметника од укупно 28, представљених у публикацији – доноси „Политика” данас у штампаном издању.

- Назив изложбе је „Слике и њихове тајне”, јер свака од њих крије неку загонетку. Од тога како, зашто и где је настала, ко је портретисани, због чега баш тај мотив, зашто такав амбијент, откуда баш изабране боје и осветљење. Какав је избор сенки, геометрије, где су фигуре а на којој је паралели ентеријер са слике, који град на платну? – каже за „Политику” Мирјана Рацковић, кустос у УГ „Надежда Петровић”.

Она је уредник, аутор и редактор публикације „Слике и њихове тајне”

Сутон, уље на платну 65х80, Миљенко Станчић, 1963.фото: Миленко Савовић

и ту је свако дело, перима кустоса ове куће, представљено кратком али обухватном причом: ко је аутор, кад је и како слика настала, узори, стил, правац, утицаји, приступ...Дела приказана у овој прилици припадају различитим галеријским збиркама, стилским правцима и поетикама, алу су изузетно важна као лична карта својих твораца. У чачанској Галерији истичу да је циљ оваквог начина представљања дела из деценијама увећаваних збирки увођење најразличитије публике у свет сликарства.

Међу њима је, разуме се, „Баварац са шеширом” (1900) Надежде Петровић, (Чачак, 1873 – Ваљево, 1915) завичајке за коју галеристи кажу да је била најзначајнији српски уметник прве половине прошлог века, наводећи:

„За тадашње сликарство у Србији несвакидашње колористички агресиван портрет `Баврац са шеширом`, настао нешто више од године после Надеждиног одласка у Минхен (1898), сматра се за дело којим је српско сликарство коначно изашло из оквира академског. Портрет изузетне експресивне снаге предочава другачији уметнички пут у односу на тада владајуће академско – реалистичке ставове”.

Ту је и уље Миљенка Станчића (Вараждин, 1926 – Загреб, 1977) којем је наденуо име „Сутон” и постављено је на носећу корицу публикације.

„Уколико сматрамо да је Станчићево сликарство метаријализација меланхолије и сна, онда је `Сутон` репрезентативно дело овог сликара које одликује чистоћа израза, поетичност и истанчана осетљивост. Теме његових слика су доживљај детињства и ране младости, с тим што нежност разоткрива и бол, идилична слика, сабласност” - пишу кустоси.

И нижу:

„Слика `Маријев брод` (1973) Златка Прице (Печуј/Мађарска, 11916 – Ријека 2003) може бити пример за разумевање посебне тематике и често присутне симболике у Прицином начину стварања. Уметник је истицао да су слике полазну тачку проналазиле у хоризонтали – као симболу окружења, и вертикали – као симболу човека”.

То су тек троје, по избору кустоса, велемајстора из ове уметничке радионице која се таложи у Чачку. Ту су још Видосава Ковачевић („Портрет жене са шеширом”, 1912), Бета Вукановић („Пролећни дан”, 1912), Никола Бешевић (Кућа цара Петра Великог у Талину”, 1924), аутопортрет Ивана Радовића, Лепосава Бела Павловић („Карловачка гимназија”, 1948), Иван Табаковић („Сенке с лоптом”, 1956), Богић Рисимовић Рисим („Недељом поподне”, 1956), Ђорђе Андрејевић Кун („Старо оружје с ибриком”, 1958), Марко Челебоновић („Мртва природа”, 1958), Божа Илић („Атеље”, непознато време), Отон Глиха („Громаче”, 1960), Милан Коњовић („Пејзаж”, 1960), Стојан Ћелић („Предео”, 1962), Петар Лубарда („Бик”, 1964), Пеђа Нешковић („Догађај, љубав пред полицијски час”, 1965), Мића Поповић („Одрон”, 1965), Пеђа Милосављевић („Перпетум мобиле”, 1967), Милован Видак („Кибернетичка пунктура”, 1968), Даница Ракиџић Баста („Ивањица”, 1977), Едо Муртић („Ла тут парти”, 1978), Коса Бошкан („Купачица”, 1981), Радомир Дамњановић Дамњан („Квардо/слика”, 1981), Марија Драгојловић („Пешкир на веранди”, 1984), Јоже Циуха („Пророк са чипкама”, 1985) и Милан Циле Маринковић („На хиподрому”, 1992).

Речене слике у збирке су доспеле свака својим путем: откупом од аутора или родбине, поклоном твораца тих изузетних дела, или Завода за заштиту споменика НРС, СО Чачак, Републичке заједнице културе, или су добијена поводом учешћа на бијенале „Надежде Петровић”.

- Наша Галерија данас, у седам збирки, чува укупно 1.700 дела – истиче Мирјана Рацковић.

Иначе, током бомбардовања Србије 1999. године, све галеријске збирке биле су пренете у сефове „Чачанске банке”, пошто је зграда Галерије прекопута Полицијске управе у Чачку и постојала је опасност да буде засута бомбама.

ГЗС/  Г. Оташевић