а овај га позове да пођу на манастирску службу у Придворицу, у Борчу. Црквица је посвећена Светом кнезу Лазару па слави Видовдан а Милошевић, иначе редовни професор Агрономског факултета у Чачку, рече за Глас западне Србије како никад није слутио да ће банути у то сеоце.
- Слушао сам, често, приче о Придворици, као дете. Приповедали су старији о страдању Срба православне вере у Придворици на Божић 1942. од стране Срба мухамеданаца, муслимана. Биле су то честе приче, тада, двадесетак и нешто година после страданија. Каткад је о томе говорио и мој отац Милан. Ту се, вели, 2. септембра 1932. родио и генерал Благоје Аџић, касније начелник Генералштаба Војске СФРЈ. Његове родитеље, два брата и сестру убиле су на Божић, 7. јануара 1942, комшије усташе муслимани. Тог јутра су побијени сви житељи Придворице који су се затекли у селу. Укупно 185 душа православних. Причали су да је Благоје јутром отишао за полазника код ђеда и бабе у друго село - беседи Милошевић.
Извор Неретве, др Драго Милошевић десно, фото: Драго Милошевић
И описује да је Придворица, као и остала борачка села у кањону реке Неретве, била окружена насељима у којима су живели муслимани (Зуровићи, Содери, Игри, Пода, Лончари...). Гатачки муслимани, хрватско цвијеће како су их називали Хрвати за време НДХ како би их придобили уз себе да би лакше уништили Србе, били су углавном са хрватским усташама из НДХ. Злочин у Придворици је описан у роману „Нож“ Вука Драшковића где се Придворица помиње као назива Југовићи. Иначе, у гатачкој површи постоји село Југовићи.
- Иде се преко Гацка, Врбе до Чемерна. На Чемерну се, из правца Гацка, скреће лево. Макадамски пут. Веле има двадесетак километара до Придворице. Настављамо преко висоравни у правцу Зеленгоре, а испред Чемерног Чемерна пут се рачва; десно се наставља ка Зеленгори, право за Борачка села, а лево за Горња Бодежишта у гарачкој површи. Почињемо се спуштати клисуром, валом, у правцу Борачких села односно Придворице. Дочекује нас, крај пута, табла са натписом „Извор Неретве“.
Испред Цркве Св. цара Лазара у Придворици, фото: Драго Милошевић
Педесетак метара испод пута, у шуми, мали извор и он се рачуна извор Неретве иако је Придворичко врело, низводно, први моћан издан.
- Борачка села су углавном напуштена, али има и нових кућа што се види с пута. Спуштамо се низводно док се испред нас не указа џамија око које се налазе стећци. Велика некропола стећака. Прича ми рођак Митар да је та џамија у Придворици направљена 1967. а обновљена 2017. После сам негде прочитао да је ту некада био манастир. Поставља се питање откуда ту џамија кад је Придворица била чисто српско село. Откуда наум да се на некрополи стећака прави џамија када у Придворици нема муслимана? Или, откуда идеја да се на темељима манастира прави џамија у двадесетом веку. Поготову што стећци не припадају муслиманима и немају никакве везе са муслиманима. Дакле, до 1942. године Придворица чисто српско село. За једно јутро на највећи православни празник Божић на најзверски начин мучено и поубијано све што се нашло у селу. Сигуран сам да није нико одговарао за злочин. А онда још један злочин којим се затиру трагови стварног злочина, гради се џамија тамо где нема муслимана.
Са десне стране пута, неколико десетина метара од џамије, уочавају се омеђине (остаци зидова кућа и штала) зарасле у шуму.
- Веле, овде је била кућа генерала Благоја Аџића. Исприча ми Митар да су двојица Срба, партијских руководиоца из Гацка, на отварању џамије 1967. године из оне стране пуцали пушкомитраљезом на урушену цркву на којој је још висило звоно, погодили и оборили га. Не знам да ли је истина. Пре да се верује него да не верује. Српска додворавања
Спомен плоча српским новомученицима у Придворици, фото: Драго Милошевић
Указаше се заравни и луке изнад којих се стрмо уздижу обронци Зеленгоре, место где је некада било, велико село Придворица.
- Пар стотина метара од џамије, црква. На брежуљчићу камена богомоља са звоником карактеристичним за Херцеговину и Црну Гору. Испред нас дочекују целивајуће иконе Светог цара Лазара и Светих Придворичких новомученика. У храму, пуном народа служе јереј Александар Гајић, парох друге гарачке парохије, и игуман манастира Завала aрхимандрит Василије. Прво што ми је запело за око је напис на мајици на неколицини деце и одраслих: „Сто живота ту изгоре, нико живи не зна броја, на Божић је осванула Придворица пуста моја”.
У цркви крипта, где су сахрањени остаци страдалих. Изнад спомен плоча убијених породица Аџић, Гојковић, Додер, Хрњез, Носовић, Пушара, Скоко, Терзић и Леро.
- Придворичка богомоља саграђена је 1935, обновљена и освештана 2009. Уз цркву два скоро изграђена објекта и темељ за конак. Прави се манстир, враћа се живот у Придворицу, Придворица васкрсава. Тренутно ту борави монах Јован (Миодраг Ивковић) из Грачанице код Гацка. Ако Бог да, ускоро ће се изградити манастир и населити братством које ће обновити и користити запуштене брда и долове, земљу плодних лука и Придворичког врела. Сада је то метох манастира Завала из Попова поља у Херцеговини.
Случај Придворица показује да је неуништиво оно што је страдало на правди Бога, рече професор, додајући.
Црква у Придворици, молитва, фото: Драго Милошевић
- Све што је страдало на правди Бога – васкрсава. Као што је син Божји, Исус Христос, страдао на крсту и васкрсао. Срби имају право да никоме не верују. То показују историјске чињенице; за време Другог светског рата страдала су цела села од стране комшија, муслимана и Хрвата. Морамо да се колективно научимо да бранимо себе од непријатеља и да бранимо непријатеља од себе. Томе нас је учио Свети патријарх српски Павле.
Милошевић нарочито наглашава:
- Ако се пажљиво погледају подаци види се да су муслимани у Федерацији БиХ прогласили џамију у Придворици за национални споменик. А ми, пристајали уз Тита који је уз помоћ нас чинио све да нас буде што мање. Пуцали у светињу да би се додворавали онима који су извршили злочин. Страдали и од себе и од других, док су други гледали свој интерес, а да то нисмо препознали. Добро нас има и оволико.
ГЗС / Г. Оташевић
