Колико је предузећа затворено лошом приватизацијом и која су то предузећа?

Приватизација предузећа у Ивањици се не разликује много од приватизација широм Србије. То су била махом друштвена предузећа, код нас у Ивањици углавном из области текстила и прераде дрвета. У 90 % случајева, те приватизације су се завршиле раскидом купопродајних уговора или стечајем, и велики број људи је остао без посла.

Може се рећи да је једина успешна била приватизација фабрике „Пролетер“, коју је купила немачка компанија. Ова фабрика има континуитет у производњи, и након приватизације повећан је број запослених. Наиме, 2006. године запошљавала је око 300, а сад има преко 500 радника, који имају исплаћене зараде са уплаћеним порезима и доприносима сваког петнаестог у месецу. Сматрам да је приватизација успешно спроведена и да ту синдикат има улогу и посао као у нормалним земљама у свету: преговарање са послодавцима око колективних уговора, повећања зараде и побољшања услова рада.

Већина друштвених предузећа приватизована је у периоду од 2006. до 2008. године. Од бившег „Шпика“ једино функционише „Иверица“ са око стотинак запослених, „Пилана“ и „Морава“ више не постоје, а „Слога“ која се бавила производњом монтажних објеката, продата је и отишла у стечај. Индустрија тепиха Ивањица, која је некад запошљавала 1700 радника, такође је продата и отишла у стечај, „Градитељ“ је у стечају и још није окончан стечајни поступак, „Металац“ је у стечају, продат је али нису још завршене неке формалне ствари око папира, расподеле средстава из стечајног фонда. У „Инексу“ и „Новим данима“ покренут је стечајни поступак. Од свих тих бивших друштвених предузећа, може се рећи да једино функционише „Пролетер“ и донекле „Житопромет“ који је међу првима приватизован 2002/03. године.

Некада је ивањичка привреда запошљавала око 12 500 људи, али су ти подаци несигурни, Завод за статистику у Ужицу оперише подацима око девет до десет хиљада запослених, али је моја процена да је то било много мање. Тешко је утврдити податке код трговинских радњи и угоститељских објеката, јер је ту фреквенција запослених честа. Моја процена је да има негде око 7000 запослених. Без посла је, путем социјалних програма, које је финансирала Влада, остало око 4 000 запослених, од тога 2000 у „Јавору“, и то у три наврата где су исплаћиване отпремнине у износу од 100 € по години радног стажа. На исти начин је из предузећа „ИТИ“ отишло око 1000 радника, и 300 из „ШГ Голија“. Ти социјални програми су се реализовали од 2005. до 2009. године.

На бироу за запошљавање тренутно се води око 5000 људи који траже посао. Добити радно место у Ивањици, као и у Србији, је као добитак на лутрији. Велики је притисак на било које радно место, новонасталих компанија има, али за њих немам прецизних података, јер немају синдикално организовање. План нам је да се и ту организујемо.

Какве су последице тога што је толико радника остало без посла?

Поседице су велике, стандард људи у нашој општини је пао, људи су окренути алтернативним изворима прихода и додатним делатностима као што су брање шумских плодова и пољопривреда. Народ мора да се сналази. Прошла су времена велике запослености и обезбеђивања стандарда кроз зараде.

Каква је данас ситуација, имате ли податке колико је радника у радном односу?

Ја немам прецизних података, према неким мојим евиденцијама, у компанијама које су раније биле друштвена предузећа и службама као што су просвета, здравство и управа, запослено је око 3000 људи. А у приватним компанијама, трговинским радњама и другим још толико. Моја процена је око шест до седам хиљада запослених, а Завод за статистику оперише подацима да је број запослених већи.

Шта је са предузећем „Јавор“?

„Јавор“ и „ИТИ“ су били одабрани као стратешке компаније за приватизацију путем тендера. Око 50 таквих компанија у Србији је 2002/03. одабрано, рачунајући на то да постоји заинтересованост за њих и да путем тендера то може да се обави. У „ИТИ“ то није успело, она је отишла у стечај, јер се нису појавили заинтересовани инвеститори. „Јавор“ је приватизован у децембру 2005. од стране „Универзал холдинг компаније“, и тај уговор је раскинут 2010. године због проблема који су настали неиспуњавањем обавезе из купопродајног уговора.

Ово предузеће је тренутно у фази реструктурирања и има око 600 запослених. Радни стаж је повезан 2010. године уредбом Владе, и проблем неуплаћивања радног стажа и здравственог осигурања и даље постоји, мислим да то не могу да реше без помоћи Владе. Све бивше друштвене фирме у Ивањици су биле оптерећене великим дуговима. Имају континуитет у производњи, али су имали проблем бивших обавеза по основу зарада запослених. Компаније које су у реструктурирању, биле су заштићене од судских извршења. Одлуком суда у Стразбуру, зарада је искључена из заштите, па су они имали великих издатака и скидања средстава са рачуна по основу тих бивших неисплаћених зарада и за погоне у Зубином Потоку, Косјерићу и другим, а то реално производња не може да издржи. Већина овдашњих друштвених предузећа има проблем наслеђених дугова и стечајног поступка, и веома је тешко да се исплате сва та дуговања. Већина тих компанија су биле оптерећене дуговима, кредитима и хипотекама.

Да ли синдикати у ивањичким предузећима испуњавају своју улогу, да ли су потписани колективни уговори?

У доста тих привредних друштава су потписани колективни уговори, и сада предстоји период поновног потписивања. Последњом изменом Закона о раду, ограничен је рок трајања колективних уговора на три године, што мислим да је грешка законодавца, јер поново улазимо у преговарање и потписивање обнова трајања колективних уговора, што је непотребно, ако већ функционишу компаније. Синдикат функционише колико може, у оваквим условима он не може боље. Ја бих највише волео да смо на нивоу Шведске, али каква нам је земља Србија, таква нам је Ивањица и наша предузећа.

Овим послом се бавим 25 година и покушавам да то одрадим своју улогу у оквиру законских норматива и природе своје делатности. Колико у томе успевамо - успевамо, не можемо ништа спектакуларно да постигнемо. Имамо синдикалне организације у већини тих колектива, али мислим да је набоље функционисање синдиката у „Пролетеру“, јер то предузеће има производњу, пласман и зараду. У том случају имамо класичне синдикалне активности: разговарамо о условима рада, повећању зараде, потписивању колективних уговора, док у другим предузећима мора да се ради на повезивању радног стажа, уплати здравственог осигурања, да буду исплаћене зараде, јесу ли уплаћени порези и доприноси, дакле, једна нетипична синдикална активност, али такве су нам околности и у свему томе морамо да се сналазимо.

Да ли имате организоване синдикалне јединице у приватним предузећима у Ивањици и каква је ту ситуација?

У новонасталим приватним предузећима немамо синдикалне организације, ту нам је простор сужен и тешко пролазимо. То ће бити активност Већа општинског синдиката у Ивањици у наредном периоду, да покушамо и едукацијом и у разговору да власницима покажемо да постојање синдиката не значи проблем и свађу, напротив. У развијеним земљама ЕУ синдикат постоји и као партнер држави преко кога држава контролише велики део свог становништва. Рецимо, у Белгији је регулиса областима и они одржавају по 2-3 пута годишње едукације и семинаре на којима су махом предавачи, организатори и синдикати из западне Европе са којима размењујемо искуства.

У последње 4 године организовано је десетак семинара у Ивањици на којима су учествовали синдикални активисти, представници појединих грана синдиката. Најчешће су то због предавача заједнички организовали индустријски синдикати, па је ту било истовремено представника грађевине, шумарства и прераде дрвета. но да свака компанија преко 50 запослених мора да има синдикалну организацију. Овде у Ивањици су махом СТР, пилане, конфекцијске компаније које запошљавају 10 -15 радника, али је моја намера да започнемо разговоре са предузећима која имају више радника као што су на пример „ТИС“ и „Матис“ које имају око 400 запослених. Покушаћемо да уђемо у разговор и са власницима и радницима, мада су радници већ упућени у функционисање синдиката јер су то углавном бивши радници некадашњих друштвених предузећа. Преко радничког организовања многе ствари могу да се предупреде и да се лакше регулишу.

Да ли сте имали до сада пријаве које се тичу угрожавања права радника, мобинга, отказа?

Тога је имало увек, имали смо и спорове које смо водили пред судовима. У „Пролетеру“ пре 5-6 година имали смо случај масовних отказа. Због организованог штајка, ти радници су добили спор на суду. У „Јавору“ смо имали случај у коме је радник машинске струке после 28 година рада у струци премештен на место шивача, што је скоро немогућа преквалификација. Разговарали смо са директором, и мислим да је тај судски спор окончан у корист радника.

Шта је самостални синдикат конкретно урадио у Ивањици, има ли неких акција које сте предузели?

Нисам присталица протестовања и последњих година нисмо организовали неке протесте, ако било ко од чланова синдиката има неки проблем, ја покушам да тај проблем решим разговором са послодавцима. Ако то није могуће, проблем углавном добија судски епилог. Протести нису организовани, али и кад су били, нису дали неких резултата. Народ је ослоњен на алтернативне изворе прихода, бављење пољопривредом, и није му до протеста.

У последње време радници често говоре о чланству у синдикатима, многи кажу да су незадовољни и да немају користи од синдиката, а одређен број се и ишчланио из синдиката. Чиме су то незадовољни чланови синдиката и колико их има?

Не може се у овој ситуацији постићи нешто спектакуларно. Ја бих највише волео да смо организовани као шведски синдикат, али то је тешко постићи у Србији. Какво је окружење, такво је и све остало: здравство, привреда, па и синдикат. Некада се самим запошљавањем постајало члан синдиката. Крајем 80-их година прошлог века бројали смо 12 500 чланова, а сад бројимо од 3500 до 4000. Број је смањен, јер су многи отишли из фирми путем социјалних програма, многе фирме су у стечају, а стечајем се аутоматски раскида радни однос.

Ново учлањавање иде тешко, поготово у новонасталим приватним предузећима, и постоји велики одлив тог чланства, али је успех Самосталног синдиката што је задржао инфраструктуру и организацију. Имамо репрезентативност, синдикалне организације и организацију на нивоу општине чији сам ја челник. Сматрам да ће подизањем животног стандарда и синдикати добити на значају. Наше чланство нас доживљава по инерцији, али радна организација је неопходна, и битно је да је сачувамо. Ми не можемо урадити нешто спектакуларно, променити пословни амбијент и посићи стандард и плате запослених.

Да ли синдикати организују неке едукације и семинаре?

Извор – Глас западне Србије