вирила је једна хартија на којој је било написато: „Живела моја отаџбина Србија”, преноси Политика у штампаном издању.
У даљини се плаве врхови и огранци Алпа, а с јужне стране пружила се пуста раван, да се оком сагледати не може. На средини поља један простор ограђен жицом и на њему направљене дрвене бараке за становање лети и зими. Около жица и на капији удвојена стража са бајонетима а изнад логора небо, где једино своје погледе упиру српски заробљеници. И једну бараку одредише за српску основну школу. Српчади доста. Некога ухватили у бежанији, некога код стоке у пољу, некога дотерали са мајком и сестром, тек скоро близу пет стотина деце у средини Маџарске робују без хлеба и одела.
Коме су та деца била опасна? Одговор је био прост. То су деца српских ратника који одоше преко Албаније, и деца оних који се одметнуше у шуму...
А где су њихове куће?
Куће су има спаљене, родитељи повешани, а на згариштима њихових огњишта и домова вију црни гаврани...
И ова мала деца све су то знала и са поносом своје родитеље помињала...
Патила су и деца, као и одрасли, кријући певала песме о своме народу и својој отаџбини, чезнући за слободом...
И набавише се клупе, табле, учила, учитељ – један непријатељски војник и једног дана школа отпоче своје рад...
А он се звао Тома Максимовић, ученик другог разреда основне школе у Нежидеру 1917. године. Свршио је у Србији први разред али је рат све прекинуо. Отац му је отишао са српском војском, а мајка где му је не зна... Био је из Великог Поповца, Округа пожаревачког, и зна толико да је бежао до Митровице, Пећи и Скадра, да се није могао у лађу укрцати и да су га напријатељи ухватили и дотерали у лагер заробљенички...
Једног часа писало се латиницом. Један по један ђак излазио је на таблу и писао по једну реченицу, коју им је учитељ задавао. Учитељ је српски добро знао. Дође ред и на Тому. Учитељ му рече да напише на табли „Живела наша отаџбина Аустрија”...
Тома оћута и замисли се... Поче да пише, па избриса, и на његовом лицу приметило се узбуђење.
- Но, пиши – рече му учитељ и понови реченицу.
Тома је ћутао... Деца су сва упрла очи у њега... Сви су осећали шта ће Тома учинити. А он постаја мало, гледао је право у таблу и ћутао...
И као одједаред сину му нека мисао кроз главу, он поче писати тако брзо да су парчад од креде падала на под и на табли је писало: „Живела наша отаџбина Србија”. Сви другови запљескаше, а он се окрете и победнички погледа по учионици.
Учитељ љутито отера Тому на место, па изађе из школе.
Сутрадан је Тома био кажњен да без хлеба иде у слабој обући ван лагера, и сече трску. Целога дана је радио и само ћутао. Каткад је застао у послу и загледао се у своје ноге које му је трска избола, али га је стражар кундаком опоменуо да ради... И тако је протекао дан. Тома није у уста узео ни хлеба ни воде.
Но знао је он зашто пати, иако мали знао је да је Србин, волео је свој народ и своју отаџбину Србију, али су његове патње биле превршиле његову моћ и снагу... Чудно дете, плакало је и молило се стражару да га пустида се мало одмори...
Нико не зна како га је нестало кроз густу трску. Само кад су уморне заробљенике и по десети пут пребројавали пред капијом при уласку у лагер, видели су да једнога нема... И војници су се вратили да га траже, али га не нађоше. Тада је свирала узбуна и цео батаљон војске крете у потеру...
Сунце је већ било зашло иза врхова брда бечких и његови зраци били су као лепеза пружена на хоризонту. На једном дрвету, које се једва примећивало иза израсле трске, висио је Тома обешен о своје тканице...
Обесио се чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато:
„Живела моја отаџбина Србија”.
Кад је скончана војна, ове потресне редове приблежио је јереј чачански Живојин Алексић, у великом рату војни свештеник у Вишеграду, који је затим интерниран у Нежидер.
ГЗС/ Политика, Г. Оташевић
