нарочито на зимским прелима и другим седељкама, Мара Јаблановић из Жиче успела је да од породичне куће и оне наслеђене од брата, направи прави музеј својих рукотворина.

А тек да је сачувала све што створила за шест и по деценија, не рачунајући девојачке дане и године, почев од таписерија, прекривача, простирки, ћилима, народних ношњи, јастучница, гоблена и других везених, тканих, плетених и хекланих радова, ни у три повеће зграде, како каже, не би могло да се смести.

И данас с пуних осам деценија Мара ради с истим жаром и еланом као да јој је тек петнаеста година кад се већ и тада за њу говорило да има златне руке, што очима види, то и направи.

,,Од седме године почела сам да плетем и везем уз мајку која ме је свему научила. То није била нека наметнута обавеза, јер је у кући било много других послова, али једноставно то сам заволела целом душом и срцем.

„ Љубав према традицији и свему по чему је мој народ препознатљив био ми је велики мотив да учим, овладам знањем и вештином у хеклању, везу, плетењу, ткању, и да на тај начин сачувам од заборава бар део оног што је наше а вредно и то једног дана пренесем млађима“, присећа се Мара.

Све добро и вредно потекло из родитељске куће.

У кући жичке даме и истинске уметнице било је десеторо деце, петоро браће и пет сестара, који су једно другом били узор у свему: раду,поштењу, марљивости, братској и сестринској љубави која се поштовала и неговала као највећа светиња.

,,У кући смо неговали обичаје, волели народну ношњу, српске песме и игре. Отуда и моја посвећеност и неизмерна љубав према ручном раду, како ми то зовемо, и мотивима моје Жиче и Србије“, поносно прича Мара.

Сестра Станка с поносом говори о Марином умећу, племенитом односу према фамилији и родбини, несебичном труду да своје знање и вештине пренесе на друге. Своје унуке увела је у све тајне израде најзахтевнијих везова, штрикања, плетења, али и све друге који су желели да прођу кроз бака Марину уметничку радионицу.

За радове свестране Жичанке, која је деценијама била и први глас чувене Жичке певачке групе, чуло се далеко изван наших граница. Њене рукотворине налазе се у вредним породичним колекцијама од Јапана, Kанаде, Аустралије до двадесетак европских земаља.

Уморна није, и даље ради и ствара, јер, како воли да каже, тек је закорачила у девету деценију. Рад је за њу истинско задовољство и део праве среће.

Глас западне Србије