Трубу (флигхорну) је почео да свира 1939. године у оркестрима Јосипа Мирковића и Боре Стојковића.

После Другог светског рата формирао је свој оркестар и уз земљорадну, музицирањем се бавио више од тридесет година. У Крањеву је 1956. године положио музички испит.

На Другом сабору трубача (1962) по први пут је учестоввао и победио. Проглашен је за најбољег трубача.

Његов оркестар 1968. године је био победник у изворном музицирању, а 1977. је проглашен најбољим.

Бабић се сврставао у ред трубача којима припада ловоров венац славе. Данас је извесно да без њега, не би само Сабор трубача у Гучи био оскуднији, већ и укупно наше осећање и поимање српског трубаштва.

Звуци Бабићеве трубе су одисали једноставношћу и лакоћом свирања, које досежу само прави зналци и суверени Мајстори трубе.

Први је трубач који је снимио грамофонску плочу.

Оно што је трубаштву остваио довољно је било да га славимо, због чега је и установљена Меморијална награда "Радован Бабић", која се сваке године, на предтакмичењу трубачких састава западне Србије на Златибору, додељује најбољем оркестру.

Глас западне Србије