а њоме се управља рачунаром из стотину километара удаљеног Чачка.
То је само једна од новости у послу где је улогу инвеститора и градитеља, са подизвођачима, имало чачанско предузеће „Електроват”.

Од државе смо добили дозволу за подизање три електране на овој реци. Прва је, ево, саграђена на надморској висини од 700 метара а радове на следеће две, на 621 односно 560 метара, почећемо кад буде окончан административни део посла – каже за „Политику” Радомир Милекић, сувласник „Електровата” и сада директор „Златиборских хидроелектрана”.

Пре него што се завртела турбина првог агрегата било је потребно саградити укупно седам километара цевовода и све друге грађевине, кроз крш и литице горске клисуре.

– Само доводна деривациона цев до водне коморе дугачка је два километра и има пад од свега четири хиљадита по метру, односно 80 центиметара. Да би се успоставио потребан доток воде морали смо да направимо и тунел 2,5 са 2,5 метра, дужине 450 метара. Тај део посла радио је тим рудара из Чачка, кренули су да копају 1. јула 2015. а изашли 10. априла 2016. са само четири дана одмора, радећи 24 сата у две смене.

За ову електрану, Милекић је омислио посебну врсту водозахватне бране, са коанда решетком, што је првина у нас:

- Новост се заснива на теорији плутајућег талога. Једначином се одређује крива по којој се прави та решетка, сав талог прелази преко ње, а кроз решетку у систем не може ући талог већи од једног милиметра. А свака следећа већа вода носи тај заостали нанос са решетке, јер је под нагибом. То решење користи се у Шведској, Канади, постоји пар решетака и у Аустрији, а ово је прва у Србији. Поред тога, новост је и то што ће све три електране бити повезане као каскада, пошто цевовод иде из једне у другу а не враћа воду у реку, с тим што постоји бајпас ако негде дође до проблема – објашњава конструктор.

За наше прилике, потпуно ново било је и решење при изради спиралних цеви од полиетилена, ради довода воде до водне коморе и цевовода под притиском.

– За пречник већи од 1.200 милиметара проблем је транспорт. Та цев од 12 метара дужине тешка је само пола тоне, морала би да се транспортује из Турске, из једног града стотинак километара удаљеног од Истанбула и било би нам потребно 250 шлепера, односно 300.000 евра само за превоз до Златибора. Међутим, ми смо из Турске у 23 шлепера допремили репроматеријал и помоћу прилично једноставних машина, које су осмислили Немци и Турци, намотавали смо на нашем градилишту цеви пречника до 1.800 милиметара, у дужинама по потреби.

Простор електране покривен је са једанаест камера, један човек је ту на повременом дежурству, а инжењери из командне собе у Чачку, у „Електровату”, надзиру систем и отклањају проблеме помоћу рачунара, ако се појаве. Градња ХЕ је коштала 5,2 милиона евра, што је обезбеђено банкарским кредитом, посао је рентабилан ако се улог врати за мање од 12 година, а пројектована је да ради четири деценије пре првог ремонта. Струја се пушта у мрежу по цени од 10,37 евроценти за киловат-час.

„Електроват” је још 2009. основао предузеће чији је задатак био да се бави искључиво обновљивим изворима енергије. Локације за подизање хидроелектрана (у оптицају је била још једна, на Брусничкој реци на Голији), добро су проучене, истражене и припремљене за инвестирање и пре него што је Влада Србије усвојила иједан акт о обновљивим изворима енергије.

Чачанско предузеће је, иначе, 2012. године на крову свог новог погона инсталирало соларну електрану снаге 55 киловата, са 228 панела, која је одмах прикључена на мрежу ЕПС-а. У тај посао уложено је 115.000 евра, а сунчева струја испоручује се по цени од 21 евроцент за киловат.

Политика / Г. Оташевић