да малине неће ни брати, јер немају рачуна.
– Иако је остало још мало времена до почетка бербе, ми немамо представу о томе колика ће бити откупна цена. То је изузетно лоша ствар – рекао нам је Миодраг Богдановић, председник Удружења малинара „Виламет“ из Ивањице.
Истиче да би држава требало да малинарима надомести штету коју су претрпели услед града. Штета је пре три године достигла суму од 660 милиона динара у ивањичком крају, а произвођачи су добили свега два одсто од настале штете, што је, према његовој оцени, срамно.
Очигледно је да је производња малина у Србији у кризи, а од овогодишње откупне цене, умногоме ће зависити и судбина српске малине, која је међу најквалитетнијима у свету. Удружења малинара истичу да ће, због лоших временских услова, род бити преполовљен у односу на прошлу годину, када је био свега 50.000 тона, док би у односу на површине под засадима „црвеног злата“ та бројка требало да премаши 100.000 тона. Последње непогоде су додатно погоршале ситуацију и угрозиле овогодишњу бербу у селима око Ариља, Ивањице и Гуче.
– Стање је све лошије, а приноси су све мањи. Са неизвесном ценом, с којом се боримо сваке године, немогуће је подићи заштитне мреже и осигурати малињаке. То је неисплативо. Рецимо, претпрошле године килограм малина је коштао 230 динара, а лане је, када је био мањи принос, цена била свега 120 динара. Тај апсурд не може нико да објасни. Решење је у томе да држава буде координатор између произвођача, хладњачара и извозника и да се унапред све договоримо. Једино тако можемо да сачувамо српску малину и 250-300 милиона евра који се слију у буџет – каже Миодраг Богдановић.
Др Александар Лепосавић, научни сарадник у Институту за воћарство у Чачку, истиче да се у погледу стања на тржишту може рећи да плаћамо цех за многе ствари које смо чинили, а и даље чинимо, у овој производњи.
– Основни разлог лошије продајне цене на иностраном тржишту је пад тражње, а и ми сами, константним истицањем негативности у производњи малина, утичемо на овакву ситуацију – казао је др Лепосавић.
Малинари су незадовољни односом државе према њима, јер, како кажу, немају никакву заштиту од откупљивача који диригују цену онако „како им се ћефне“, а не према тржишним правилима.
– Нека држава одреди да наредних десет година цена буде, на пример, 1,7 евра. На тај начин ће се створити сигурност и сигурна зарада, а произвођачи ће моћи да улажу у своје засаде и да их заштите, када већ то држава не може да учини – каже Вељко Јовановић, малинар из околине Ивањице.
– Безобразлук хладњачара и извозника иде дотле да они чак увозе пољске малине и потом их продају као наше, чиме умањују квалитет српског воћа. Познато је да је Србија највећи извозник, али, гле чуда, и највећи увозник малина.
Без обзира на све потешкоће, малине из Србије на светском тржишту важе као стандард за квалитет у свим земљама у којима се она производи. Извозом овог воћа наша земља остварује нето девизни ефекат изнад 90 процената, чиме се ретко може похвалити било која друга извозна грана.
– Наша постојећа инфраструктура и стандарди квалитета, уведени у производњу и хладњаче, за многе земље у којима се малине производе представљају узор којем теже – наводи др Лепосавић.
– Увек постоје и критичне тачке на које се мора обратити посебна пажња. У том циљу су у оквиру подршке Министарства пољопривреде оспособљене референтне лабораторије за контролу присуства пестицида и норовируса, и у том погледу малине произведене и извезене из Србије су много безбедније у односу на оне из већине других земаља. Због свега, решење за постојећу ситуацију треба тражити у унапређењу достигнутих стандарда, сталној и ригорозној контроли произвођача, прерађивача и извозника.
ГЗС/ Вечерње новости, Влада Илић
