тугом у срцу опрашта од свог вољеног брата. Веома рано остали су без оца, само са мајком Милијаном, која је радећи у надници њима обезбеђивала кору хлеба, па је почивши патријарх још као младић преузео бригу о породици, пише агенција РИНА.

„Нас троје били смо једно другом до увета. Расли смо у оскудици, али у љубави и слози. Много се радило, а највише он. Викендом је са школовања долазио кући и одмах се пресвлачио у радно одело и обављао послове у домаћинству. Ми смо увек ишли уз њега, само нам је говорио да будемо сложни и поштујемо мајку. Тако је и било. Сада ће се коначно одморити мој добри брат, ништа ме не може утешити и смањити ову бол коју осећам за њим“, плачући је рекла Милијанка за РИНУ и присећа се задњег сусрета са својим братом.

Милијанка у сузама због губитка брата, фото: РИНА

„Дуго ме је гледао као да је нешто предосетио. Кад сам га питала што, он је рекао па не виђам те тако често, пусти ме да те се нагледам. Он је мени био све и отац и мајка и брат. Он је много био везан за мајку, пред крај свог живота и она се замонашила у манстиру Јовање у Овчар бањи“, прича Милијанка.

Највише волео чачанске шљиве и никад није користио лифт

Са жељом да свој живот посвети Богу, Мирослав је рано отишао у манастир Преображење код оближње Овчар Бање, још је био дечак. Али, игуман Благовештења, Јевстатије, мудро га је посаветовао да крене на школе, и упутио у Призрен, на богословију. Сестрић Слободан описује га као веома строгог, али са друге стране и веома благог. Задњи њихов сусрет био је у августу ове године, и иако је тада напунио деведесет , сви су се надали да је још неколико година живота сигурно испред њега.

Туга у породици Ковачевић, фото: РИНА

„Он никад није користио лифт, лако се кретао, чак и до цркве која се налази на брду изашао је без проблема, он први, а ми сви иза њега, уморили смо се чак, али он не. Читао је без наочара, видео сам га да је и на сахрани митрополита стајао неколико сати. Био је јак, снажан и здрав. Нико није очекивао да се сада упокоји, да није било овог страшног вируса и даље би био жив“, рекао је Слободан.

Патријарх никад није заборавио свој родни крај. Многи су куцали на његова врата, а свима су она увек била и отворена. Помагао је и речима и делима и био звезда водиља.

„Иако није живео са нама, знали смо да је ту. Само његово постојање давало нам је мир и спокој. Сада као да креће нека нова епоха у нашим животима, без њега. Такав човек се не рађа два пута. Најчешће сам код њега у патријаршију ишао недељом, и остајао у разговору са њим по неколико сати. Волео је чачанксе шљиве и то сам увек носио, мада је увек говорио оставите себи, ја имам свега. Био је изузетно скроман, свима је излазио у сусрет, а кад би га питали како да му се одуже само им је говорио да се више моле Богу. Цео свој живот томе је посветио“, каже сестрић блаженопочившег патријарха.

Црква која се подиже у његову част, фото: РИНА

Мештани његовог родног села Видова и јуче и данас у тишини долазе испред цркве која се гради у његову част и пале свеће жележи на тај начин да искажу сву захвалност и поштовање које гаје према свом вољеном патријарху. Многи од њих сутра ће кренути и пут Београда да га испрате на вечни починак.

ГЗС/ РИНА