још један живот у који је ушетала случајност и црно-бела стварност добила шансу да има срећан крај. Прича о виолинисти Бранку Ристићу је у ствари прича о једној другачијој уметности. Оној која почиње кад немаш ништа, а желиш све.
Предајете виолину у Лондону, никада нисте ишли у музичку школу, сами сте научили да свирате на старој на виолини . Како дете од десетак година може само све то да научи?
– Деда ми је купио виолину кад сам имао седам година зато што је он био одличан музичар и желео је да и ја научим да свирам. Међутим, мене то тада није занимало, нисам желео да вежбам, више сам се играо виолином него што сам учио да свирам. Када је деда умро имао сам девет година и отац је продао виолину и мени то није било важно. Међутим, након неколико година видео је моје другове како свирају и било му је жао што више нисам имао инструмент. Моја породица и ја смо живели у Горњој Грабовици, код Ваљева, и моји нису имали новац да ми купе нову виолину па је моја тетка која је спремала кућу неког професора видела да он има на зиду виолину и питала да ли би је продао. Њему инструмент није требао и он га је поклонио тетки. Више се нисам одвајао од виолине иако је била веома стара, чак је и гудало било поломљено. Нико ме није учио, али су ме многи хвалили и говорили да боље свирам од својих вршњака. Мени је то био подстрек да још више вежбам и ускоро сам почео мало и да зарађујем. Сећам се да сам од првих пара купио нове жице и гудало.
Дуг пут сте прешли од малог села у Србији до Лондона, како је то успело једном самоуком виолинисти?
– Када се сетим свега, и ја се то питам. Људи кажу имао си среће, али знам да сам имао вере. Моја породица је веома побожна и ја верујем да је Бог услишио моје жеље, да ми је помогао да добијем своју шансу. Желео сам да свирам, да будем одличан вилиниста, да једног дана имама своју породицу јер мојој баки није било лако да ме подигне.Сада свирам своју музику свуда по свету и имам дивну супругу која ме подржава и која је у ствари најзаслужнија за ово што сада радим. Ма колико да сам вежбао и веровао у себе, нисам мога ни да замислим да ће људи чути моју музику и на Новом Зеланду. Ни сам више не знам где сам све гостовао. Поносан сам на то кад видим да људе радује моја музика.
Одушевили сте и Николаса Хупера који је радио на музици за филм”Хари Потер”. Шта Ви то заправо свирате?
– Мене нико није учио да свирам виолину, али ја сам се трудио да учим од свих. И зато ваљда моја музика звучи као експеримент у коме има од свачега, али која је од свега тога потпуно другачија. Волим да експериментишем са музиком, да импровизујем. Увек имам много идеја како би нешто требало да звучи. Моја велика инспирација је наша народна музика. Николас је био одушевљен кад ме је чуо, јер му се управо то допало. Питао ме је коју сам школу завршио, ја сам рекао да сам све сам научио, и да ја у ствари и не знам да свирам као што се учи у школама. Он није веровао. Рекао је да је то чудо.
Како је дошло до тога да Ваш први албум објави „Ворлд мјузикл”, је л’ и то била случајност?
– Моја супруга Фејт, која се такође бави музиком и свира са мном, имала је пријатеља који је радио у „Ворлд мјузиклу”. Питала га је да ли може директор да чује то што свирамо. Имали смо кратак наступ и он је био изузетно задовољан и заинтересован. Рекао је да они желе баш такву музику. И тако смо успели.
Подучавате студенте у Лондону без икаквог класичног образовања, да ли Вам недостаје школско знање?
– Када сам дошао у Лондон, нисам знао енглески и било ми је веома тешко. Сада сам већ солидно савладао језик, понудили су ми да на факултету СОАС, где студенти из целог света прочавају националне музике, предајем српску и ромску музику. Имам сјајне студенте, волим да свирам са њима и драго ми је кад видим да им се допадају звуци и ритам наше музике. Ја се веома поносим и српском народном музиком и ромском, наша музика је заиста изузетна. Има душу, људи је одмах прихвате и заволе. Са студентима свирам и своје композиције, ту, како је ја зовем, експерименталну музику, јер млади људи увек воле нешто ново. Уосталом, они су у тим годинама кад се осваја свет, музика, живот.
Свирате ли некад класичну музику?
– За класичну музуку треба доста труда и наравно школског знања. Свирам понекад пред колегама нека дела, и не звуче лоше, чак сам и веома тачан. И мене понекад занима да ли бих то умео. Они који су чули кажу да је просто невероватно јер о тој музици не знам ништа. Увек ме питају како ми то успева, а ја мислим да је таленат једино објашњење и жеља да оствариш свој циљ. Верујем да бих и ту музику доста добро свирао када бих више вежбао и кад би мој циљ био да у томе успем.
Вас је у ствари открила Фејт Елиот, која је дошла у Србију да проучава ромску музику и евентуално неког ангажује. А онда је чула како свирате?
– Јесте, она је боравила неко време у Србији и слушала је многе ромске музичаре како свирају. Људи су јој препоручивали музичаре који су већ били на гласу, али мене је чула док сам вежбао са неким другарима. Пришла ми је и рекла да сам изузетан виолиниста, што ја наравно нисам одмах разумео, али сам видео да јој се свиђа како звучи то што свирам. Објаснили су ми шта она у ствари ради у Србији и ја сам се одмах понудио да јој помогнем око неких старих песама које се данас ређе свирају. Тако је све почело. Она се након неког времена вратила у Лондон, али је касније опет дошла у Србију. У то време она је била и уметнички директор једног великог интернационалног циркуса у Великој Британији. Чак је почела да учи да свира ромску музику. Дуго смо се дружили, много смо једно другом помогли. Она ми је највише помогла да схватим колико добро могу да свирам и да то не мора да буде само у Србији. Данас је она моја супруга и одлично свира нашу музику, као да је Ромкиња а не Енглескиња.
Балкански етно звук постаје све популарнији и у свету, како публика реагује, шта највише жели да чује?
– Можда звучи невероватно, али људи у целом свету воле балканску музику. Многи су ми то говорили, али ја нисам веровао у то док нисам почео да свирам концерте. Ти концерти су увек пуни добре енергије, а ја осим договореног репертоара увек свирам и неке своје композиције. Људи воле тај микс различитих звукова, поготово што у тим композицијама има мало и џеза па чак и класичне нузике. Све је ствар обраде и наравно емоција. Публика види да заиста уживам у томе што свирам и да се трудим да им музиком приближим свет и земље о којима ништа не знају. Волим да изненадим и публику и себе.
Имате позив да гостујете на ББЦ-ју, о Вама је писао и „Гардијан”. Знају ли они одакле заправо потичете?
– ББЦ је јако заинтересован да Фејт и ја гостујемо поново и да свирамо баш ромску музуку. Били су веома заинтересовани кад смо први пут били гости у ББЦ-ју. Оставили смо изузетно добар утисак, онда нас је и АБЦ телевизија звала да гостујемо. Наравно да увек кажем да сам из Србије, па ја се поносим и својој земљом и нашом музиком.
Након што је „Гардијан” писао о Вама, најављено је и снимање документарног филма, хоће ли се снимати у Србији?
– Наравно, већ се увелико ради. Очекујем да ће бити завршен до краја године и добар део материјала снимљен је на турнејама и концертима широм света. „Гардијан” је објавио веома леп текст о мојим почецима и познанству са Фејт, и дао веома похвалну рецензију о мојој музици и наступима. Били смо веома изненађени када је текст објављен. Нисам очекивао такву похвалу.
Британски медији Вас описују као виолинисту за кога ће се тек чути?
– На хиљаде људи ми је честитало и рекло да сам фантастичан виолиниста, али ја не размишљам тако. Срећан сам што људе весели моја музика, што уживају, али не заборављам да ми је Бог дао тај таленат. Ја ћу за себе увек бити ромски музичар из Србије. Лепо је кад те хвале, поносан сам на дуг и тежак пут који сам прешао, али не треба заборавити ко смо били на почетку. И не треба зборавити све који су нам помогли да стигнемо ту где јесмо. Музика је језик душе и то је највредније што дајеш публици. Похвале су само начин да људи покажу да су срећни због тога.
УСКОРО У СРБИЈИ
У августу долазите у Србију на први Сабор виолиниста у Прањанима?
– Једва чекам, бићу и мојој Грабовици. Више од три године сам на турнејама по Европи, Аустралији и Новом Зеланду, свирајући фестивале и спремајући албум. Живим у Лондону, али моја душа и срце су овде. Померио сам све обавезе да бих дошао на Сабор виолиниста. Бићу ту 16, 17. и 18. августа и једва чекам да свирам у Прањанима. Долазе колеге виолинисти, сви одлични музичари, али ја не долазим да бих се такмичио, већ да бих свирао у мојој Србији. Хоћу да сви заједно победимо, да наша музика победи, да се чује та наша виолина коју свирамо из душе. Желим да подржим овај фестивал јер је то одлична замисао и сјајна прилика да се сви, без обзира на то где живимо, видимо у нашој Србији. Свираћу, али и уживаћу слушајући друге.
ГЗС / Експрес
