Тако и аустроугарски војници, пред конац Велике војне, нису знали где им је глава, а јуначки Срби хитали су да се са развијеним барјацима врате у завичај, после чемерних година и потуцања од немила до недрага.

Главни јуриш Прве српске армије почео је првих дана октобра 1918. на нишкој железничкој станици Црвени крст кад је, у окупаторском транспорту, одјекнула експлозија. Мислило се да Немци пале своју муницију пред бег на север, али не беше тако. Експлозију је изазвао потпуковник Миљко Танасијевић из Гуче са својим ратницима и мало после рата на миру објаснио шта се догодило.

Он је са својом четом заобишао прве линије немачке одбране, почетком октобра, и стигли су под Суву планину у село Гркиња, надомак Ниша. Одатле су кроз маглу планином Селичницом пришли до српске ратне престонице на Нишави. Наишли су на телефонске жице и следећи их стигли на Ибровицу, врх те горе. Идући даље за телефонским водом, наишли су на немачку батерију.

„Издао сам наређење за опрезно опкољавање батерије. Кад смо се Немцима приближили са упереним пушкама, запрепастише се. Запленили смо целу батерију тешких топова у исправном стању”, стоји у Танасијевићевим казивањима.

И, наставља се:

„Још истог дана, око десет сати, употребили смо ту артиљерију за бомбардовање војних постројења у Нишу. Очекивали смо дејство прве граанате, али се ништа не чу. Испалили смо и другу, али и она као да је отишла у бездно. Међу мојим војницима био је и један артиљерац и, благодарећи његовој окретности, испаљена је трећа граната, сада нешто улево и са већим дометом. Наста чудо. На експлозију те гранате надовезао се читав низ детонација, проламало се небо над железничком станицом у Нишу.

Код наше, ослободилачке војске, ови артиљеријски удари схваћени су као знак да окупатор, спремајући се за повлачење, уништава све за собом, па је напад појачан. Немци су, изгледа, не верујући да су то гласају њихови топови, изненадну канонаду са места одакле је нису очекивали, протумачили као пробој и приближавање српске војске. Зато су убрзали напуштање града не усуђујући се да му, због сталних експлозија приђу. Читав арсенал оставили су на станици Црвени крст.”

Произашло је, тако, као Немци топовима туку своје снаге.

За овај и друге подвиге Миљко Танасијевић одликован је орденом златне Карађорђеве звезде са мачевима официрског реда. Са чином потпуковника, највишим који се могао добити у резерви, вратио се у драгачевско село Горачиће на стари посао учитеља а затим, 1920, прешао у Гучу где је службовао до 1941. и новог рата.

Преставио се 1955. у Чачку, ту је и сахрањен.

ГЗС/Политика, Гвозден Оташевић