и од вајара затражила идејно решење скулптуре, обeћавши три награде за најбоље радове, милион, пола милиона и 350.000 динара. На том средишном простору град шест деценија нема никакво историјско споменичко обележје што и није необично, јер изрека вели да је Балкан увек призводио више историје него што је народ могао да поднесе, доноси „Политика” данас у штампаном издању.
Сад се све препушта уметницима на машту јер нема сачуваног лика кнежевог, нити јасних података о његовом животопису.
У папирима око конкурса наводи се само:
„Старији брат Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, кнез Страцимир, рођен je око 1110. Управљао је између 1168. и 1189. подручјем на северној граници српске државе, облашћу око Западне Мораве, данашњег Чачка и даље од Бреснице...
Градња Манастира Богородице Градачке (данашња Црква Светог Вазнесења у Чачку) је била око 1186–1189. године, јер се последњи пут њен ктитор, кнез Страцимир, помиње у историјским изворима, 25. новембра 1189. у писму папе Климента III (којим препоручује новог дубровачког надбискупа). Није сачуван лик кнеза Страцимира, нити ближи историјски подаци. Један његов печат чува се у Народном музеју Србије, фотографија печата се налази у прилогу конкурсне документације...”
Историчар овдашњи, др Милош Тимотијевић бележи да је први јавни споменик у Чачку подигнут у част другог доласка кнеза Милоша Обреновића на власт у Србији, 1859. То је био обелиск од дрвета на каменом постаменту, рад Јакова Крена, а уклоњен је већ деведесетих тог столећа када се приступило регулацији касабе.
После Другог светског рата нови владари и победници поставили су 1955. на тргу композицију Градимира Алексића, академског вајара из Београда.
„Централни део споменика направљен је од усправног мермерног стуба а лево и десно од њега била су постављена два полулежећа мушка акта од бронзе у натприродној величини наглашене мускулатуре, са болним грчевима који им изобличују лица. Цела композиција постављена је на мермерни плато на главном градском тргу којем је 29. октобра 1955. године име промењено из Трга палих бораца у Трг устанка”.
Склоњен је већ 1961. јер није био по вољи политичарима тог доба. Приповедало се тада, увек у пола гласа дабоме, да није био по укусу председника СФРЈ Јосипа Броза Тита док је пролазио кроз Чачак, па је већ 1961. уклоњен и од тада сељен све даље од трга који је у првој половини прошлог века био пијаца, сточна и општа.
Данас ти ливени рањеници бораве у кругу фабрике „Цер”, где су доспели 4. јула 1991, окружен је коровиштем и наслаганима палетама. Посећују их само делегације чачанског СУБНОР – а, углавном једаред годишње.
У књизи „Знамења слободе”, објављеној пре четврт века, историчар Милован Вуловић забележио је да је тада на подручју Чачка постојало шест споменика посвећених устаницима против Турака, 23 су била подигнута ратницима из балканских и Првог светског рата, а 155 је постављено у славу учесника НОР – а.
Видели смо како је прошао први чачански споменик посвећен Милошу Великом, који данас у Чачку нема своје обележје, сматра се да је довољна и улична табла. А нека будућа покољења мештана свеочиће о судбини белега кнезу Страцимиру, ако се и тај далеки предак замери политичкој елити долазећег доба.
ГЗС/Политика (Г. Оташевић)
