Глас Западне Србије
Адреса: Жупана Страцимира 9/1, 32 000 Чачак
Телефони:060 5000 150, 032 347 001 redakcija@glaszapadnesrbije.rs
Да ли је Господу потребан заменик
Trenutno na sajtu: 401 |
Podeli:
18.12.2014 | 0 коментар(а)
Чачак - Лекари би, суочени са обавезом да убију из милосрђа, морали од друштва да траже право на приговор савети – каже искусни лекар
др Михаило Луковић, који је на Филозофском факултету недавно дипломирао на тему еутаназије
Потпис за слику:
Чачак – Сагледавајући еутаназију чисто филозофским приступом, др Михаило Луковић је из два угла осветлио тај феномен. Деонтолошки, који убиство из милосрђа посматра као дужност, односно сам чин, а затим утилитаристички, који на тако изазван крај живота гледа кроз последице.
- Имануел Кант је, уводећи слободну вољу као активан деонтолошки принцип за бирање категоричког императива, еутаназију сврстао у недозвољену радњу, јер је она против човекове суштине. Са друге стране, утилитаристички етичари дозвољавају да се у појединим ситуацијама еутаназија спроведе, поготову ако довди до повећања корисности и среће, јер нестанак једног болесника може, уштедом у трошковима, да омогући вакцинисање хиљада деце, на пример. Дубоко у себи противник сам утилитаристичког става, јер у прерасподели друштвених добара, ствари се углавном не догађају по принципу потребе, већ моћи – наводи др Луковић (64) у свом дипломском раду под називом „Филозофски аспекти еутаназије”, одбрањеном ове године на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Београду.
Он подсећа на Кантову мисао да, „у царству сврха, све има или неку цену, или има неко достојанство”.
- Немачки филозоф даље каже: „Оно што има цену такво је да се на његово место може поставити такође нешто друго као његов еквивалент; а достојанство, напротив, узвишеније је од сваке цене, и оно не допушта никакав еквивалент”. Према томе, пошто се еутаназија може сврстати међу „пијачне цене” јер говори о нашим потребама, али и међу „афективне цене” пошто слика духовна стања, она у себи не носи достојанство. А моралност је услов да једно умно биће буде законодавни члан у царству сврха – брани др Луковић своје мишљење у дипломском раду, оцењеном десетком.
Угледни чачански лекар, који је студије медицине завршио у Београду још пре четири деценије, а у родном Чачку држи дуговеку приватну амбуланту „Фебрис” (22 године), својски се потрудио да под старе дане унапреди своје опште образовање. Међу бруцоше на Филозофском ступио је у последњој години прошлог столећа и није одустајао, проведећи дане с пацијентима а ноћи с књигом у шакама. Кад, како и зашто се јавља такав, ударнички мотив?
- Био сам лекар почетник у служби Хитне помоћи и за два дана догодиле су се две ствари које су ме натерале да коначно почнем да размишљам. Првог дана један пијани таксиста превеликом брзином ударио је у дрво крај пута. Ауто је претрпео потпуну штету а кад смо дошли да му укажемо помоћ лелујао се и зачуђено смејао, показујући час на избијен зуб а онда на слупана кола. Тешко пијан, ни сам није веровао да је остао жив. Наредног дана, у једном аутомобилу погинули су отац и петогодишње дете, а на колима је била готово занемарљива штета. Тада сам први пут почео да верујем у судбину и заправо да ослушкујем оно што не може да се нити чује нити види, али може да се осети – каже др Михаило Луковић за „Политику”.
У свом филозофском огледу подсећа, разуме се, да хришћанство не познаје убиство из милосрђа:
- Сваки хришћанин прихвата као тврду чињеницу да за живот мора да захвали Господу који му је на почетку удахнуо живот и да је он до краја живота његов апсолутни господар. Бог одлучује о дужини живота, а не поједнац или заједница. Зато је хришћанство против самоубиства, које сматра грехом. Шеста божја заповест гласи: „Не убиј”. Ако еутаназију схватимо као убиство што она и јесте, одмах нам је јасан став хришћанства према њој.
Са друге стране, истиче дипломац, све више је људи који су после претрпљеног масивног шлога спасени смрти, јер брза реканализација крвних судова одговарајућим ензимима успева да донекле поправи стање.
- Али, код тешких случајева смо немоћни па тако добијамо људе који су фактички живи али су до краја живота на апаратима, без било каквог изгледа да ће икада у будућности доћи свести. Њихово лечење пада на терет државе и није далеко тренутак кад ће менаџери који одлучују о трошењу новца у здравству упитати шта им је прече: нега тих болесника, или нека друга мера која ће да побољша здравље становништва?
Српска јавност, ускоро, неминовно ће се окренути теми прекраћивања мука тешких болесника који лагано умиру, пошто је еутаназија предвиђена преднацртом Грађанског законика, који је пред јавном расправом.
- Признавање еутаназије причињава велике проблеме сваком законодавству, јер је реч о привилегованом убијању. Спровођење такве мере, ако постане обавеза, може да изазове тешке психичке последице код лекара. Зато би лекари, приликом расправа о увођењу убиства из милосрђа, требало да се боре да им друштво призна право на приговор савести. Јер, оно што ће се догодити увођењем еутаназије у све већи број држава, јесте даља релативизација вредности људског живота – истиче др Луковић.
У дипломском раду навео је, поред рдругог, да је еутаназија (грчки = добра, лака смрт) легализована у Холандији (2001), Белгији (2002), одмах затим у Швајцарској и Луксембургу, ближи се тај дан у Скандинавији и Великој Британији, а три савезне државе САД одобравају убиство из милосрђа. У Белгији, која предњачи по спровођењу, пријављен је тек сваки други случај еутаназије, а чак у 41,3 одсто случајева посао искључења апарата нису обавили доктори него медицинске сестре. Према искуствима такође из Белгије, у граду од 100.000 становника догађа се 19 случајева еутаназије годишње, што је више него погинулих у криминалним убиствима. Иначе, ако се белгијска статистика примени на садашње српске услове, у којима изабрани лекар покрива од 1.500 до 2.000 људи, сваки ће у свом радном веку урадити више од десет еутаназија.
Овоме би требало додати податак, веома чудноват али тачан, да је за време једног штрајка лекара у САД забележен пад смртности у болницама. А наш саговорник се, у дипломском раду, дохватио и књиге Миодрага Раичевића – Ко је рекао живели – где стоји:
„Живот има смисла и кад нема смисла. Смрт нема смисла и кад има смисла. Једино пиће има смисла и кад нема смисла, а има пића”.
Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.
Коментари посетилаца
(0)
Вест нема коментара. Будите први који ће коментарисати ову вест!